Utorak
26.05.2009.

Beton :: Crveni Kmeri, varvari, jurišnici...




A+ A-

Danas ćemo se baviti pljuvanjem Betona. Povod je trogodišnjica postojanja ovog više propa-gandnog (-gadnog:) nego kulturnog kompleta. Jer ako je u nečemu Beton bio bezuslovno uspešan, to je da je u srbijanskom kulturnom establišmentu stekao puno iskrenih neprijatelja (i hate fun club-ova, rečeno anglosaksonski). Uz to, na mestu predviđenom za analitičke tekstove potpuno bestidno poturamo vlastiti promidžbeni materijal, to jest knjigu izabranih tekstova koju je nedavno objavilo VBZ Beograd.

Dakle, danas ćemo pljuvati Beton pljuvačkom koju su zamesili i izhraknuli drugi, ovlašćeni i ustreptali, građani zaslužni i pozvani da to učine. Elem, po pojavljivanju Betona juna 2006., državotvorna Politika se toliko beše ushitila te ne časeći časa pohita da organizuje mini anketu među srpskim veleumnim glavama: otkud ovo čudo zvano Beton, kuda to vodi i kome to i za koje svrhe uopšte treba? Izdvajamo odgovor jednog etnologa i pesnika, i jednog kritičara srednje dobi, pomoćnika ministra kulture, navedene baš tim redosledom:

Ovakvim i sličnim namerama jasno se razvija barjak nacionalnog nihilizma, koji u okolnostima kolektivnog osećanja poraza i niskog stepena samopoštovanja traži za sebe i širu podršku.
Bojan Jovanović (Politika)

Radikalno osporavanje, pogotovo ako je tu uneto mnogo gneva i ličnih frustracija, ne može otvoriti neke bitno nove i drugačije horizonte. Samo može doneti smutnju u naš nedovoljno stabilizovani kulturni sistem.
Mladen Vesković (Politika)

Isti dnevnik odmah je organizovao intervju sa uglednim piscem čiji se roman Opsada crkve Svetog spasa nađe u antiideološkom Mixeru. A evo i šta on reče:

Koliko znam, a i konsultovao sam drugara koji prekovremeno radi na građevinama, za dobar beton je veoma važna prava količina vode. Dodaš li mnogo dobijaš kaljugu, sve se otužno razliva, a ako samo pljuneš, pa makar da mesecima i godinama pljuješ u mešalicu, ne dobiješ baš ništa, sastojci ne mogu da se umešaju. Ipak, red je, čestitam na početku izvođenja radova! Koliko vidim, radiće se temeljno i naširoko, onako kako su politički komesari u SSSR-u, u doba 'armiranog' komunizma, tražili od 'trudbenika' da saliju i više betona nego što je potrebno. Da se vidi da i mi možemo! Pa šta košta neka košta! Jer, nikada se ne zna, danas betonirano dvorište sutra može da posluži i kao strateški važan kosmodrom. Zapravo, već vidim lansiranje prvih raketa. Jedino se dvoumim, ne znam da li je reč o zadivljujućoj individualnoj gradnji ili je reč o običnoj koncesiji. I, kada sve bude gotovo, da li je i to nazadno, doneti nešto na naselje? Košulju, peškir ili barem maramicu?
Goran Petrović (Politika)


Vrlo brzo, koji mesec potom samo, eto i produktivnog publiciste, samozvanog branitelja oficijalnih veličina. Tekst je objavio na matičnom desničarskom sajtu NSPM (razjasnicu vidi dole) pod imenom 'Beton – Crveni Kmeri u našoj književnosti i kulturi':

Prvo je neophodno dekontaminirati naš književni teren pa onda zajedno sa propagandističkim jurišnicima krenuti u stvaranje novog literarnog sveta u kome će biti mesta samo za one koji ovi pravednici pripuste u njihov antinacionalistički i evropejski zabran. (...) Oni nam donose na stranicama njihovog propagandno borbenog kompleta neku vrstu zidnih novina, kao iz vremena kineske kulturne revolucije, proglašavajući njihovo shvatanje literature kao jedino prihvatljivo i moguće.
Marinko M. Vučinić (Nova srpska politička misao)
 
Prve godine, sa zadrškom od kojih 5-6 meseci, nekako izokola i bez pominjanja imena, da se Vlasi ne dosete, u svom autorskom tekstu u glasovitom nedeljniku reagovao je i direktor biblioteke Matice srpske i dobitnik NIN-ove nagrade:

Te nestrpljive, neuviđavne i željne priznanja ljude poneko odjednom vidi kao obnovljene književne boljševike i kao direktne potomke kineske 'četvoročlane bande' s redenicima od reči. Ne treba, razume se, pomenute grupe deminutiva uzimati kao ozbiljnu opasnost. Njihove su moći male jer ih vodi mržnja prema jeziku na kojem pišu i mržnja prema književnosti kojoj pripadaju. Oni u dobrom – silom traže loše. Traže po tekstovima ružno kako bi mogli govoriti što ružnije. Izokrenu. Zaklone istinu. Upute đule na vrh pa koga pogodi. Mera im je u psovačnici, u pristrasnom dnevnopolitičkom tumačenju književnosti, u nečitanju i nerazumevanju onog o čemu pišu.
Miro Vuksanović (NIN)

Prolazi vreme, opada lišće, da vidiš čuda evo i interesovanja medija. A tu, u listu koga davno nema, beše organizovan paralelni intervju gde nasuprot divljačkoj gomili betonskih varvara dostojanstveno stajaše jedan istoričar filozofije, prevodilac i poznavalac tokova savremene psihoanalize:

Ne verujem da to što čine betonirci uopšte nazvati kulturnom propagandom. Pre je reč o političkoj propagandi, i to ideja, manje-više, bliskih LDP-u. Dakle, u pitanju je banalna, pa i zloćudna upotreba kulture za čisto političke ciljeve. (...) Istina, postoji nešto u većini tekstova koje Beton objavljuje što bi trebalo da bude nekakva, mada čudna, teorijska pretpostavka: to je odbojnost i prema samim rečima Srbin i srpsko, kao u najgorim američkim propagandnim filmovima o Srbima.
Radoman Kordić (Evropa)

Nisu samo antinacionalistički tekstovi u Betonu ono što ide na jetru pojedinim čitaocima. To je, može biti, još i više književne kritike. Za divno čudo, ni 'naši' nas 'ne vole' jer dirnusmo u ikonu omladinske literature, lažnog pankera i političkog mislioca ulične provenijencije, Marka 'Kandže' Vidojkovića:

Teško da ovde postoji još neki pisac, ili 'javni lik' uopšte, koji je tako omražen istovremeno u Betonu i u, recimo, Dverima srpskim ili tako nečemu... U Srbiji se načelno uspeh ne prašta (...) Naročito ako se radi o onoj vrsti samoniklog uspeha koji nikako nije povezan sa postepenim, ama stalnim rastom uticaja i moći serklova fakultetskih drugara, što je vajkadašnji način povezivanja i oformljivanja 'klanova' u nas, i u tome su svi nekako patetično slični, nezavisno od poetičkih i političkih razlika.
Teofil Pančić (Vreme)


Ni slabiji pol nije izuzet iz betonskog skalpiranja; a i zašto bi, pa mi se zalažemo za rodnu ravnopravnost. Tako i nastade kritika Saše Ćirića romana Život posle Amerike. Evo šta je autorka otpisala ovom kritičaru u mejlu poslatom redakciji Betona, koji smo mi brže-bolje metnuli na naš sajt:

Ovakvu direktnu mržnju prema ženama i svemu ženskom, uključujući tu i seksualnost, kao u Ćirićevom tekstu, skoro nisam videla u pisanoj formi. Od sveg srca savetujem Ćiriću prvo da počne redovno da koristi svoje instrumente neophodne za polne radnje (makar i samostalne), a potom da se pozabavi pop psihologijom, ako ne i da posegne za pravom terapijom, kako bi naučio da ne projektuje sopstveni provincijalizam i sterilnost na druge ne bi li se lišio nepodnošljive lakoće postojanja.
Dunja Radosavljević

Slično javno otpisuje pesnik, prozaist, kritičar, antologičar, saradnik Instituta za jezik..., one&only (velika slova su pitanje u nadasve originalnoj rubrici Blicovog kulturnog dodatka, među kojima se ume naći recimo i NA ŠTA MIRIŠE KNJIGA. Mala slova su odgovor poligrafa i malog erudite našeg):

KAD SAM POMISLIO DA ROMAN VREDI: čim sam u Betonu pročitao negativnu kritiku. A pre nego je Dunja smrtonosno opalila komarca papadača i pretvorila ga u mrlju!
Vasa Pavković (Blic)

Nađe se i koji od novijih intervjua gde prozvani pesnik, profesor i počasni senator Republike Srpske odbesedi koju o nacionalno nazadnim pojavama u Srbiji:

Tamo u tom budžaku, u podlistku lista Danas, jednom mesečno, ne hajući ni za juče ni za sutra, betonirano je sve vrednije u savremenoj srpskoj književnosti. A opet, što nas više betoniraju – ne zaboravite da je to omiljen metod mafije – to smo nekako sve življi. Samo vi, herostrati, radite svoj posao! Što više pišete, sve ste anonimniji. Kojima ste zeca u srce uterali, ti ćute ko zaliveni. A ako smrznutog pera i kompjutera pišu, dobro mućnu glavom o kome će i kako, koga će da prećute.
Rajko Petrov Nogo (Glas javnosti)

A za kraj prava poslastica: portret u stihu jednog broja Betona koji potpisuje pesnik i skladatelj rima za nišku folk-rok grupu Galija. U sećanju mi je trajno urezan jedan stih: a ti lepa kao slika/ našeg druga presednika. Predsednik tada, krajem 80-ih beše onaj 'sa suncem u kosi', čiji će zraci zajedničku domovinu sažeti u pepeo uz asistenciju srodnih mu piromana:

RAPSODIJA U B – TONU
                                 po Predragu Luciću

Na naslovnoj strani Saša Ćirić
Rekao bih – moralni fićfirić
Serioznim stilom dobrog đaka
Vaspitava književnog junaka
Iz romana Top je bio vreo,
Što se nije drukčije poneo
I što nije izabrao žrtve
Koje su već jednom bile mrtve.
A na slici – pogled s Jahorine
Kaže da se još puca i gine
Hoćeš – nećeš, otvori – zatvori
Sarajevo i dan danas gori.

S desne strane američka slika
Sve u slavu sajta 'Peščanika'
Boris Tadić u liku Obame
Kome Kongres krasi desno rame
Ceca Lukić – žrtva svih režima
Opet neke telegrame prima.

S leve strane književna kritika
Malo kompleks – malo politika
Neki pesnik, Dragoljub se vika,
Od Srbije prilika i slika,
Tinejdžer od skoro četr’es leta
Kome svaka nova knjiga smeta
Osim kada pišu lepe cice
Milenice, Sonje, Draganice...

Kako misli takav praznoglavac
Da osvoji Jelenu Bogavac
Možda jednom, uz neko veranje
Kad istina dobije teranje.

Sve bi opet bilo idilično
Da tu nije i Predator lično
Vreme smrti, vreme razonode
Da krv ne bi izašla iz mode.
A kad malo ponestane stida
Biće valjda još tog genocida
Dok je nama Srba i Hrvata
Neće biti pobede bez rata
A dok nam je Srba i Bošnjaka
Svaka će nam borba biti laka.

I na kraju, kad okreneš stranu
Živopisno, k’o u Teheranu
Mali Palma uzjah’o žirafu
Ljuša Ristić pristavio kafu
Sve se puši, na vrelom Betonu
Opšta gužva u mom telefonu
U tom malom, crvenom 'Feralu
Kritiku sam shvatio k’o šalu.

Radoman Kanjevac

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.