Utorak
06.07.2010.

Beton :: Mogući nestali svetovi




A+ A-

U to ime, ekskluzivno objavljujemo najnoviji tekst Saše Ćirića o četiri utopijska filma koja su obilježila 2009.!


Letnji bioskop

Distrikt 9 (2009) Niella Blomkampa
2012 (2009) Rolanda Emmericha
Rat titana (2009) Louisa Leterriera
Avatar (2009) Jamesa Cameroona


Industrija spektakla

U svim ovim filmovima dominira tehnika spektakla bilo da je prikazano apokaliptično urušavanje civilizacije kakvu znamo, oličene u megapolisima i njihovoj infrastrukturi (2012) ili animirani efekti koji kreiraju 'čistu fantastiku' ili kategoriju čudesnog (marveilleuse) Cvetana Todorova. Unutar čudesnog suočeni smo sa dolaskom vanzemaljaca nalik dvonožnim insektima (Distrikt 9), mitskim vremenom helenske starine (Rat titana), tj. Olimpskim periodom vladavine bogova (onih koje su holivudski scenaristi tako upadljivo odstranili iz drugog spektakla, Troja, svodeći Homerov ep na human affaires, odnosno istorijski spektakl) i fantastičnom vizijom života na drugoj planeti (Avatar).

Kako se ispoljava spektakl u ovim filmovima? Najviše kroz iritantno preobilje specijalnih efekata kojima se po pravilu predočavaju mnogoljudni okršaji, egzotično naoružanje za 'masovno uništenje' i pejzaži iscrtani nestvarnim fluorescentnim bojama kao u poetici nekog kič-ekspresioniste. Razaranje, bilo da ga izaziva majka priroda (2012), bog donjeg sveta i njegov čudovišni porod (Rat titana) ili čovek, konkvistadorski zaposedajući i imperijalistički eksploatišući rudno blago nove planete (Avatar) ili getoizirajući pristigle tuđince iz svemira (Distrikt 9), stoji u korenu spektakla, čime se ovi filmovi SF i fantasy žanrovske matrice direktno naslanjaju na klasičnu epsku poeziju i istorijski roman.

Zanimljiv je repertoar recepcijskih efekata koje ovi filmovi teže da postignu. Sasvim slučajno sva četiri filma ostvaruju različit cilj, svejedno zvali taj cilj dobrom starom (pedagoškom) poukom ili homogenim umetničkim značenjem, kakvo i priliči ostvarenju popularne kulture i masovne industrije.


Apokalipsa i spasenje

Film 2012 sasvim eksplicitno obnavlja biblijsku parabolu (kreacionistički: svetsko-istorijsku epizodu) o Nojevoj barci kao Periodnom sistemu spasenja ili popunjenoj tablici životinjskog carstva koje će u bogatstvu svoje diverzifikovanosti biti sačuvano i obnovljeno u terra novi: zemlji ili rekonfigurisanom kontinentu gde se steknu pogodni uslovi za nastavak života. Istina, obnavljanje parabole ne prati poklapanje u barem dva ključna momenta: nisu isti uzrok mega-nepogode i stroga selekcija živog sveta koji će uću u barku. Uzrok biblijskog potopa bio je iznova ispoljen moralni pad ljudskog roda koji je inicirao pedagoško-teleološku kaznu Tvorca, dok je u filmu reč o prirodnoj kataklizmi nalik onoj koja je dovela do izumiranja dinosaurusa, dakle pojavi koja se već odigrala u prirodnoj istoriji naše planete i pojavi koju je nauka upoznala i predvidela (na stranu stereotipna malobrojnost pronicljivih naučnih apokaliptičara). Štaviše, za razliku od Kasandre iz starogrčkog mita čijim tragičnim predskazanjima niko nije verovao, naučnici koji su videli dolazak prirodne katastrofe globalnih razmera jesu bili doživljeni kao marginalni ekstremisti, ali su se same vlasti pobrinule da na vreme pripreme backup za ugroženu ljudsku civilizaciju. Tako su u potaji sačinili oklopni monstr-Titanik, ali onaj koji neće potonuti ni u kakvom sudaru, ni sa kilometarskim santama leda ni sa podivljalim cunami talasima. Na belodani narativ o američkoj svetskoj hegemoniji, bezobrazan u svojoj neskrivenosti, čemu je Rolan Emerih kao reditelj filmova: The day after tomorrow i Independence day i inače bio sklon, ne vredi posebno trošiti reči.

Film Rat titana konvencionalno, sledeći matricu mita, obnavlja kult heroja. Iako polubog, sin samog vrhovnika Zevsa, Persej, spasilac Arga i ubica Meduze i Krakena, čudovišta iz morskih tmina, toliko insistira na humanoj dimenziji svoje ličnosti da odbija očev poziv da zajedno sa ostalim besmrtnicima stoluje na Olimpu i kroji sudbinu ljudima. Izbor smrtnosti i prolaznosti naglašava heroizam heroja a zapravo je savremena interpolacija i jeftina apologija ljudskom rodu, onom koji se drznuo da zarati sa bogovima i zbog toga bio kažnjen. Iskupljenje i spas čovečanstvu, oličava ga napredni primorski grad Argus, donosi nadčovek koji je svoje božansko poreklo stavio iza izbora ljudskog dostojanstva. Ovu soteriološku ulogu u savremenosti (2012) igra nauka, tj. kolektivna sposobnost ljudskog razuma da predvidi i najstrašnije scenarije i omogući da se prežive čak i oni. U oba filma fiksira se prosvetiteljska pouka poznata iz self-help literature, koja potencira efikasnost ličnog zalaganja.


Utopija i skepsa

Filmovi Avatar i Distrikt 9 unose kritičku notu prema civilizaciji ljudi čiju svemoć razuma, samoorganizaciju, spremnost na solidarnost i žrtvu prethodna dva filma slave. Avatar je vrsta pozitivne utopije, utopije mogućeg novog sveta koji je trenutno ugrožen, ali koji će se odupreti opasnosti i ojačan nastaviti da živi. Ova utopija posredno i sasvim u ekološkom duhu, koji je postao deo retoričkog prtljaga političke korektnosti, kritikuje devastaciju prirode, odnosno kratkovidu eksploataciju prirodnih bogatstava. Štaviše, Kamerun obnavlja neku vrstu rusoovskog senzibiliteta za moralno superiorne urođenike koji žive u skladu sa prirodom, kojima je očuvanje balansa životnog sveta imperativ i koji ubijaju isključivo u samoodbrani. Fantastički dodatak koji temi povratka prirodi nudi ovaj film jeste praktična saživljenost sa prirodnim okruženjem koju su ostvarili avatari. Oni se doslovno krajem svoga perčina 'utaknu' kako u konje ili ptice kojima se služe kao prevoznim sredstvim i u svrhe lova i odbrambenog ratovanja, tako i u drveće, posebno u drvo preko kojeg održavaju vezu sa precima. Zanimljivo da i u ovom filmu (kao i u filmu Distrikt 9), opstanak vrste, ali sada vrste alien-a/vaseljenskih tuđina zavisi od begunaca iz ljudskog roda koji su zgađeni pohlepom i destruktivnošću svoje vrste a očarani 'prirodnošću' i neiskvarenošću koja vlada u novom svetu, odlučili da se odreknu svog porekla i humanog identiteta, da se telesno transformišu i postanu deo nove zajednice. U filmu Disktrikt 9 i inače je sve drugačije i složenije, pa je tako i sa trasformacijom pomagača vanzemaljcima. Pomagač biva inficiran sasvim slučajno, ne svojom voljom. Kada ga kao u Gospodaru muva zahvati preobražaj, u njemu se javlja otpor i gađenje prema svom novom telesnom obliku. Za razliku od avatarskog preobraćenika (koji je u ljudskom svetu invalid u kolicima a u svetu avatara vrhunski spretan i zaljubljeni predvodnik plemena), on je zaljubljen u svoju ženu od koje ga je trajno odelila telesna 'alijenacija' (ironično, ovde ova reč ima doslovno, fizičko značenje postranjenja). Dakle, u Avataru ljudska zajednica je poražena a kritici je izložena praksa devastirajuće eksploatacije. Posredno je ponuđeno novo-staro rešenje u povratku prirodi. Ipak, činjenica da je to netaknuta priroda nove planete a ne ona na Zemlji, sama za sebe dovoljno govori o dometima afirmativne poruke ovog filma.

Disktrikt 9 izdvaja se najpre po načinu na koji je snimljen, kao dokumentarac koji kombinuje elemente intervjua, TV-vesti i igranog zapisa sa terena. Potom sledi niz neočekivanih i atipičnih rešenja za tzv. vanzemaljsko pitanje na filmu. Distrikt 9 počinje u trenutku kad su vanzemaljci od eshatološke atrakcije postali socijalni problem sa kojim lokalne vlasti moraju da se nose. Vanzemaljci izazivaju svojom insektoidnom pojavom i veličinom neku vrstu gađenja i otpora ali nisu nasilni, nemaju 'natprirodnih' sposobnosti, nisu očekivano tehnološki superiorni (jeste njihovo naoružanje koje ne koriste), lako su ranjivi i usmrtivi. Štaviše, ljudi svojim postojećim arsenalom instrumenata prinude bez problema upravljaju njima. Upravo tretman došljaka iz svemira glavna je poenta i dobitak ovog filma. Vanzemaljci po svemu, sem po spoljašnjem izgledu, liče na bilo koju izbegličku skupinu bilo gde na Zemlji a takav je i tretman prema njima. Oni su smešteni u sklepane barake, u prašnjavi sirotinjski 'distrikt', gde su prepušteni sami sebi. U dodiru sa većinskom ljudskom populacijom razvija se crno tržište, prostitucija i kriminal. UN su nemoćne da nađu prihvatljiv modus kako za organizovanje uslova života vanzemaljca, tako i za sve jaču netrpeljivost domaćeg stanovništva koje nasilno demonstrira protiv došljaka i traži da ih vlasti isele iz njihovog okruženja. U načinu ophođenja prema stanovnicima distrikta, snage UN ne razlikuju se bitno od kriminalnih bandi – jednako su brutalni i nasilni. Film prati tragediju, nazovimo ga civilnim administratorom distrikta, čiji je zadatak da vanzemaljce legalno dislocira na novo odredište. On poznaje njihovu kulturu i rukovodi se principima tolerancije i miroljubovosti. Otuda film Distrikt 9 proizvodi jedan mučan utisak, utemeljen ne na nečemu ekskluzivnom i egzotičnom kao u Avataru već na nečemu tako poznatom i raširenom kao što su etnički motivisani sukobi i izbeglički kampovi, kao i tragikomična dezorijentisanost UN-filantropije.


Prtljag mogućih svetova

Strategija spektakla iscrpljuje se postizanjem stanja trenutne začaranosti vizualnom pirotehnikom filma. Svaki od ovih filmova, pa i najuspešniji među njima, bez problema može ponuditi narativni i vizuelni kontekst za video-igru, filmski žanr očišćen od suvišnosti i sveden na interaktivnu iluziju i okidačku psihomotoriku korisnika igrice. Šta sa 'mogućim svetovima' koje parcijalno dotiču ovi filmovi, ti imaginarni konstrukti 'sveta kao volje ili predstave'? Ponos zbog požrtvovanosti i izdržljivosti krhkog ali žilavog ljudskog roda kome se pripada, želja za povratkom u iskon i doba neiskvarenosti, jeza od izopačenosti u kojoj stradaju jednako ekstraterestrijalni izazivači jeze. Šta sa ovim recepcijskim emocijama infantilnog posmatrača, slepog za tržišne mehanizme, utržak industrije zabave i estetičku trivijalnost izazivača ovakvih emocija? Ako nisu razlog za gledanje, koje je postalo možda automatizam zavisnosti i šlagvort zamene stvarnog života virtuelnim konstruktima i ako nisu puki istraživački materijal, 'mogući svetovi' ostaju deo voajersko-kolekcionarske navike ishrane imaginarnim, deo ličnog prtljaga imaginarnog. Prtljag je pebukiran i neiskorišćen, ne znamo čemu služi i služi li čemu više od kratkotrajne i trenutne zanesenosti. Ali to je prtljag koga se više ne možemo osloboditi.

Saša Ćirić

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.