Utorak
31.03.2009.

Beton :: 'Niko nije dovoljno odvratan'




A+ A-

Ove nedelje iz Betona stižu dve priče koje kao prizivaju duh Danila Ivanoviča. Najpre, Miloš Živanović formira svoj žanr 'hipotetičkih slučajeva' posvećenih poznatim ličnostima i bizarnim fantazmagorijama koje otkrivaju lepšu stranu stvarnosti.

VIZIJA ŠERLOKA ĆERAČA

Popeo se Šerlok Ćerač na planinu, na stenu na gromovnu, na šiljatu, negde kod SANU.
Šerlok Ćerač: Stone between the worlds! Kamen za kupus, kakvog nema na severnim škotskim obalama.
Ćuti stenje pod štapom rezbarenim Šerloka Ćerača.
Šerlok Ćerač: O, planino! Manita! Usamljena! Reči u kozmozu!
Čami Šerlok na visini, na samini, a ćera mu se.
Kad sevnu tamna sena, od stenja tamnija još, mnogo.
Šerlok Ćerač:
Vladiko! I Kralju! Pomiluj me i oprosti, Vladaru duha i države. Vladiko, žmurim od stra’, a znam da si ti, i dršćem.
Panu tamna sena na stenu osamljenu kraj Ćerača Šerloka.
Betmen: Nije vladika, nesrećo, no sam ja, Slepi Miš Maniti.
Šerlok Ćerač: Vladiko i Vladaru, ne muči mi čula i dušu.
Betmen: Neću more da ti mučim dušu, no da te bačim dole do bodeža, okle si i došo.
Šerlok Ćerač: Nemo Vladiko, ja sam ti samo osto, u samoći na visini na promociji i antologiji, kad za Božić treba da se pokolje i popeva, ja sam samo osto i dr Nogo akademik ti s pingvinom.
Betmen: E, muko mudrice, a šta ćeš mi ti, kariran, sa topuzinom skupocenom. Da mi spopadaš princeze?
Šerlok Ćerač: Mogu odma’ da ti pevam, bodežom i naliv-zlatnim-perom utvinim. I na romskom mogu da ti pevam.
Betmen: Nemo da mi gudiš, molim te. Nego, eventualno... Ajd ulazi u betmobil.
Šerlok Ćerač: Moljim?
Betmen: Talk to me, like lovers do.
I bi Stone between the worlds.


Pronađite Šerloka, pesnika u čijem posedu je najskuplja srpska reč, moćnog medijskog čoveka iz senke (član je UO lista Politika). Ovde ga vidimo dobro raspoloženog na protestnom mitingu protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. Svenarodni nacionalistički miting biće okončan paljenjem američke i hrvatske ambasade i opštom pljačkom prodavnica u centru Beograda.

Sledi uskršnja poklon-priča, do sada neobjavljena, iz fraktalnog pera Ivana Potića.

FRAGMENTI

- Moja svest je fragmentarna, a ne moja proza – rekao sam kolegi koji je kopao po đubrištu. Sa zida nas je gledalo jedno oko Sv. Pantelejmona.
- Ne znam čiji je zaštitnik ovaj svetac – rekao je kolega.

                                          ***
Kandida je morila mlade supružnike Jovana i Cacu, pa su se nervirali više i intenzivnije nego obično. Jovanu je izbilo crvenilo po penisu, a Cacina stidnica je ličila na prepečeni žu-žu. Nikom to nisu smeli da povere, ali peckanje ih je nagonilo na svađu. Pritom, situacija u zemlji doprinosila je pogoršanju njihovih odnosa. Dok su gledali snimke tuče iz Skupštine, Jovan se radovao što je naprednjak dobio po nosu od radikala. Caca je prekorno gledala Jovana zbog toga što uopšte može da se stavi na stranu bilo kog mutanta, njoj su svi bili jednako odvratni i negledljivi. Na kraju je Caca otišla u kupatilo po mast, a Jova je nastavio da se češe na kauču. Mnogo je tu bilo negativne tenzije.

                                         ***
Mefisto je cupkao iščekujući posetu devojčice. Radni sto bio je uglačan, diplome i povelje okačene na zid, svetlo prigušeno, kompjuter uključen. Sa zvučnika je išao Majls Dejvis, a na desktopu je bila slika delfina. Bale su mu curile pri pomisli na njene dokolenice i mašnicu u kosi. Šta bi dao da položi svoje rahitične prste na te mlade, napupele grudi. Mefisto je na mestu direktora biblioteke proveo 5 godina, ali nikad ranije nije bio ovoliko uzbuđen pri susretu sa devojčicama, čak ni dok je radio kao gimnazijski profesor. Osetio je kako mu crv u pantalonama poskače, kad je nežna devojačka ruka pritisla kvaku i ušla u njegovu kancelariju. Nažalost, Mefistovo oduševljenje naglo je splaslo. Dunja je sa sobom vodila i svoje najbolje dve drugarice.

                                        ***
 - Mora da nije neki svetac, čim nije ništa uspeo da zaštiti – rekao je kolega Ronilacnadah, inače pristalica teorije panspermije. Crkva je bila srušena, papiri su leteli unaokolo, a kroz polusrušeni zid primetili smo i fragmente nekih bivših života, okrnjene krstove, strnjiku i mutno nebo.

                                        ***
Mefisto se vratio u stan pokunjen. Izvadio je svoja četiri mobilna telefona i srušio se u fotelju. Sa gađenjem je spustio pantalone do kolena i uhvatio se za svoj kužni privezak. Ima li smisla da se mrcvarim, pitao se, dok mu je trnula desna polovina tela. Brzo je navukao pantalone i počeo da kuca.

                                        ***
Kad se Dunja vratila kući, zatekla je roditelje kako sede na kauču, ćute i bulje u televizor. Kuća je mirisala na sveže oprani veš koji se sušio na radijatorima. Ušla je u svoju sobu, bacila ranac i sa ushićenjem počela da čita ljubavne poruke potpisane sa M. Znala je da bi je roditelji ubili da znaju koga je danas posetila, ali je nije bilo briga. Privlačili su je ružni, zli i pokvareni tipovi, oni kojih su se ostale devojčice grozile. Njoj je Igi Pop bio divan, Lu Rid božanstven, a Alis Kuper neodoljiv. Mefisto je bio sladak, ništa više od toga.

                                        ***
Došao sam kući kasno noću. Stomak mi je bio ispran od piva koje sam ulivao u sebe cele večeri, pokušavajući da se otrgnem od loših misli, izazvanih smrću svog nekadašnjeg kolege. Čuo sam priču čoveka koji je tvrdio da ga je D. ponekad posećivao u dva izjutra, spreman da sedi u tuđem dvorištu sam. Sećao sam se fragmenata naših zajedničkih trenutaka, sećao se kako sam vikao na njega, iznerviran zbog degenerika koji nam  je despotski šefovao; naravno da on nije bio kriv, ali tada je sedeo na mom mestu, listao novine i, zadubljen u sopstvene misli, delovao sasvim spokojno.

U ćošku kafića sedeo je neki ružni, spečeni, matori kreten koji je balavio nad nekom klinkom. Bio je to ružan prozor koji je zahtevao još hektolitar piva. U jednom trenutku poželeo sam da na devojčicu delujem vaspitno, da joj ukažem kako bi trebalo da nađe nekog vršnjaka, a onom idiotu da polomim nos. Onda sam prepoznao Dunju, devojčicu koja je živela u mojoj zgradi na petom spratu. Uvek se pristojno javljala i delovala kao fino i vaspitano dete. Stomak mi se okrenuo, iskapio sam pivo i pošao kući.

                                        ***
Jovan se gleda i čupa salo sa bokova. Čini mu se da se ugojio, uvlači stomak i pokriva zaliske. Stavlja mast na svoj ranjeni ponos, pere zube i odlazi u krevet. Već je pola dva, Dunje još nema iz grada. Uvlači se u bračni krevet, Caca je već u snu, izvrnuta na bok. Jovan se okreće prema zidu po kojem povremeno zatrepere farovi nekog automobila. Shvata da nije još mnogo radosti ostalo u njegovom životu, ali ne želi previše o tome da razmišlja.

                                        ***
Dunja je šokirana kad Mefisto konačno skine pantalone i položi joj šaku na svoj ud. Ne zna da li da se smeje ili plače, ali joj je u svakom slučaju vrlo neprijatno. Ta stvarčica je podseća na neku člankovitu glistu.

                                        ***
Na stepeništu srećem Dunju i zagledam joj se u oči. Shvatam, nešto se promenilo. Ona spušta pogled i odlazi.

                                        ***
Na zgarištu kolega i ja pronalazimo i jednu fotografiju. Čovek i žena, ukočeni na crno-beloj fotografiji u staroj narodnoj nošnji, verovatno muž i žena, zagledani u civilizacijsko čudo, foto-aparat, zamrznuti u vremenu i prostoru, sada samo garež, zaborav i dim, samo fragmenti nestajućeg sveta.
- Čija li je ovo slika? – govori kolega i pripaljuje cigaretu.
- Naših predaka – kažem odsutno.

                                        ***
Dunja stoji na balkonu i pokušava da se prosvesti. U ustima joj je miris duvana i aroma votke, jezik joj je odebljao a oči su joj staklaste. Sa gađenjem se seća fragmenata prethodne večeri.
 - Niko nije dovoljno odvratan – mrmlja sebi u bradu. – Niko.

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.