Utorak
03.02.2009.

Beton :: Od perjanice avangarde do apostola kiča




A+ A-

Ovog utorka vesela grupa slobodnih (anarhoidnih:) zidara iz Betona, vodi vas u pozorište, pardon kazalište. No, pre nego se zaputimo na 'daske koje život znače', posebno kad su trule, skliske ili se transformišu u pendreke balvan-revolucija, pogledaćete kratkometražni dokumentarac o jednoj znamenitoj ličnosti našeg kulturnog nasleđa, ličnosti koje je posle raspada zajedničke nam domovine ostala samo naša, tako da ste nevoljno ostali uskraćeni za blagodeti njegovih mudrih reči i uradaka. U glavnoj roli biće Ljubiša Ristić, pozorišni reditelj i režimski političar, nekada perjanica avangarde sada prethodnica kiča. Smestite se udobno i prepustite junaku naše rubrike 'Bulevar zvezda'.

RISTIĆ, Ljubiša Ljuša (1947), glumac, režiser, levičar, desničar, kulturni terorista, intimus Mirjane Marković, predsednik JUL-a. Na pozorišnu scenu je stupio kao režiser 1971. Njegovi počeci se vezuju za Atelje 212 i JDP. Kako sam kaže, profesionalno se razvijao se pod uticajem umetnosti FLUXUS-a, pop arta i hepeninga. Bio je urednik Studenta i Vidika. Glavni umetnički kredo u radu bio mu je 'eklektika kao jedina estetika' i 'politika kao tema a ne kao cilj pozorišta', što je izvrsno demonstrirao u svojim političkim performansima tokom devedesetih. Proslavio sa postavkom drama Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića. Bio je, kako sam priznaje, iskreni titoista za vreme i posle Tita. Potom slobista, pa julovac. U javnim nastupima je voleo da ponavlja epski katalog svojih uzora i učitelja među koje je kao najvažnijeg ubrajao Miroslava Krležu. Sa Rašom Popovim i Petrom Ðurićem osnovao je umetnički pokret Novi barok. Režirao je širom stare Jugoslavije (preteča je gastarbajterskog talasa u Sloveniji), kao i u SAD. Jedan je od osnivača KPGT-a (Zagreb, 1977) i upravnik pozorišta u Subotici od 1985. do 1995. Pošto je potpuno devastirao subotičko pozorište, prešao je u Beograd, gde je uz snažnu političku logistiku pokrenuo pozorište u Šećerani - pozorišni raj sa bazenom. Kao zagovornik teze da se 'jugoslovenski kulturni prostor ne prostire po teritoriji nego u vremenu', Ristić se priklonio libertinskim i multikulturalnim idejama Mirjane Marković koja ga je postavila za predsednika JUL-a. Ostao je poznat po tome što je studentske demonstracije 1996/97. kao i potonji pokret Otpor okarakterisao kao profašističke. Bio je veoma tolerantan prema Šešelju, dok je u Zoranu Ðinđiću video velikog zagađivača političkog života u Srbiji. Za Miloševićev pad krivio je prevremeno raspisane predsedničke izbore kao i lošu procenu stanja u policiji. Nadahnuto je predviđao šetanje NATO generala po Srbiji. Poslednjih godina je režirao Handkea, Suzan Zontag i Njegoša. Tokom 2000. godine je pokušao da po drugi put uzurpira prava na adaptaciju Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča, što je 1981. godine već učinio (Misa u a-molu), kada je i sam Kiš morao da reaguje. Danas na Ljušinim KPGT daskama nastupaju Marko Bulat i ostale estradne zvezde.

Reklo bi se da smo prebrodili gasnu krizu, da su sveće iza nas, ćebad uredno složena u plakaru a plinske boce čame neupotrebljene u podrumu. Ali, nikad nije zgoreg podsetiti se čestitke koje je do pre samo nekoliko nedelja stizala na naše adrese. Čestitka poslata za sve naše blagdane, upućena jednako pravoslavnoj braći kao i katoločko-protestantskim susedima i plino-konzumentima (o ateistima i agnosticima da i ne govorimo).


I za kraj programa, po najavljenoj satnici, KPGledališna kritikou, koju piše Goran Cvetković. U posrednoj glavnoj roli je naš junak iz dokumentarca, Ljubiša Ristić, sada samo kao reditelj predstave Ogovaranje. Ova predstava izvedena je krajem prošle godine u beogradskom Ateljeu 212, a inicijalno realizovana kao regionalna koprodukcija Grada teatra Budva i Narodnog pozorišta Sombor. Kritika nosi naziv:


O(D)GOVARANJE LJUBIŠE

Priznajem da sam se dugo dvoumio i pitao da li je korisno za moj lični moralni integritet da gledam predstavu koja znači povratak Ljubiše Ristića na pozorišnu scenu posle godina koje je proveo na čelu stranke JUL, jer sam lično bio uporan borac protiv te grupe, i vratio sam se na posao posle sedam godina prinudnog odmora tek pošto je ta grupa propala. Njegova aktivnost u tom periodu, u vreme nakaznih političkih aktivnosti u kojima je baš taj JUL dominirao iako nije izlazio na izbore, još nije podvrgnuta bespoštednoj analizi ili lustraciji, a on se vraća na velika ili mala vrata, svejedno, pod svetla pozornice. Dvoumio sam se i dvoumio, ali sam ipak, posle konsultacija sa mnogim kolegama i prijateljima, odlučio da gledam predstavu koju je Ristić režirao za Budvanski letnji festival i da o njoj pišem. Time nisam obrisao sećanje na njegove političke aktivnosti i nezakonite koristi koje je od tih aktivnosti zadobio, o kojima se još ništa zaista ne priča: vlasništvo i poreklo KPGT-a na primer, svrha i namena tog prostora, način prikupljanja sredstava za izgradnju i slično. Mislim da je nemoguće govoriti danas o predstavi koju je režirao Ljubiša Ristić a ne setiti se svih onih događaja u kojima smo svi učestvovali – ali svako na svojoj strani.

Prizori iz izvedbe Ogovaranja u Somboru

Kao što rekoh, gledao sam tu predstavu izvedenu u Budvi, za turiste i dokone šetače po plažama. Izgledala je onako kako sam verovao da će izgledati, puna spoljnih atrakcija: modnih detalja, lepih mladih ženskih tela koja se razgolićena šetkaju gore-dole po sceni, glumačkih uprizorenja dirljive intime jednog osrednjeg glumca iz kratke istorije srpskog pozorišta... Sećam se da sam jednom ušao u kuću jednog bivšeg policajca koji je imao samo jednu sliku na zidu. Na slici je bila violina pored jednog svećnjaka sa poluizgorelom svećom a sve je obmotavala crvena mračna draperija od somota. Taj stepen kiča se retko ponavlja u sećanju, ali mi je ta draperija sa violinom i svećnjakom bila pred očima sve vreme predstave. I tada sam shvatio kako je moguće da iskusan reditelj kakav je Ljubiša Ristić potpadne pod uticaj jedne takve osobe kao što je Mirjana Marković. Njih dvoje, namah mi je postalo očigledno, pored svega ostalog povezuje i duboka vera u kič kao način komunikacije. Zato je Ljubiša Ristić, koji će rediteljski ostati upamćen po nekoliko predstava koje je uglavnom radio u Sloveniji, Misa u A-molu po Kišovoj prozi, na primer, i po najigranijem vodvilju u istoriji beogradskog popozorišta, Buba u uhu (igra se od 1971. neprekidno), mogao da postane kućni prijatelj i partijski drug jedne tako opskurne porodice i da na taj način zasluži svoj deo moralne i političke krivice. Jadni Nebojša Romčević je u ovom pozorišnom projektu izvukao najdeblji kraj. Njegov komad Ogovaranje potpuno je prekrojen u surovoj adapaciji: dodati su ogromni delovi iz Šekspirovih komada, koje glavni lik Rucović (koga sasvim odgovarajuće predstavi, dakle kičerski, tumači Miodrag Krivokapić) igra na pozadini dotične plišane draperije, ili na jastucima od svile na proscenijumu, pored radnog stola ili mrtvačkog sanduka, u kič scenografiji Miodraga Tabačkog. U Romčevićevom odličnom komadu o stanju srpskog društva i pozorišta ondašnjeg, ali i današnjeg vremena, koji se zove Ogovaranje, lik Rucovića je formiran kroz ogovaranje njegovih kolega i ostalih zainteresovanih (Rucović se lično ne pojavljuje). Tako je izbegnuta sentimentalnost koja se nameće kad se evocira nečija sudbina, mnogo godina posle njegove smrti. Naprotiv, Ljubiša Ristić je, kao da mu opet diktira Mirjana Marković sa svojim cvetnim klišeima, postavio sve odnose na temelj teškog plišanog sentimenta. To razgegano čudovište ove ogromne predstave o ničemu, rasprostrlo se po celoj sali Ateljea 212 - i po sedištima publike na balkonu i u parteru, po sceni, proscenijumu... Čak je bila i jedna pauza, kada su pametniji gledaoci mirno otišli.

Mislim da je ova predstava bila tek jedan politički spektakl, u kome je tekst Nebojše Romčevića završio kao kolateralna šteta. Spektakl je bio jalov, a politički poeni će tek da se pokupe. Drago mi je što sam ipak gledao ovo prikazanije i što sam prisustvovao ovom novom padu Ljubiše Ristića, sada kao reditelja. Jer ta sila veštine koja je utrošena u proizvodnju ovolike količine zamazivanja očiju publici može da se meri samo onom količinom energije koju je organizacija Mirjane Marković ulagala u zamazivanje očiju građanima Srbije i svetu. Za sve bi bilo bolje da Ljubiša Ristić pošteno prođe kroz pravednu lustraciju, a ne da se ovako, kao neznatni miš, vraća da pojede ono mali slanine što je posle mučnih aktivnosti njegove partijske drugarice ostalo.

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.