Srijeda
23.09.2009.

Beton :: Osveta, slatka osveta




A+ A-

Naime, rukovođeni parafrazom Vladine kampanje 'Pljujmo domaće', svoje kritičarske resurse razvili smo u strelce koji osipaju baražnu paljbu po domaćoj književnosti, filmu, pozorištu... Elem, tako je dragi krvavi Kventin 'izvisio' za mesto u našem novinskom dodatku, a, bogami, i na našem sajtu. No, da Aleksandar Novaković nije uzalud prolio blad, tirs& svet, prateći novi Tarantinov celuloidni uradak, pobrinuće se – za udomljavanje spreman – sestrinski sajt drage Bookse. :)


OSVETA, SLATKA OSVETA
Prokletnici, režija: Kventin Tarantino

Da je neko pre blizu tri decenije tinejdžeru teške ruke zvanom Kvint, po zanimanju izbacivaču iz porno-bioskopa, rekao da će snimiti film u kojem će deset meseci pre istorijskog roka otpraviti u Naci-Valhalu Hitlera sa celokupnom kamarilom, verovatno bi se ili nasmejao ili primenio uhodani postupak za izbacivanje 'preigrane' mušterije. Ali, taj trenutak je došao i prošao. Kvint je snimio Prokletnike, dvoipočasovnu sagu o jedinici američkih vojnika jevrejskog porekla koja sistematski utamanjuje naciste u okupiranoj Francuskoj  čiji se planovi za eliminaciju Hitlera, plus Geringa, plus Gebelsa, ukrštaju sa naumom Šošane, devojke jevrejskog porekla kojoj je 'Lovac na Jevreje' Landa, savršeni lutkoliki negativac (Christoph Waltz) ubio porodicu. Plan, dakako, uspeva. Šošana i njen momak ginu u  njenom bioskopi spaljujući naciste uz pomoć hiljada rolni nitratne trake na privatnoj projekciji. Landa, naravno, pravi dil sa američkom vladom - pušta 'Prokletnike' u zamenu za novi indetitet, pasoš i kuću na ostrvu Nantuckett. Štono kažu - eto prilike za nastavak filma. Da li će se nastavak tražiti ili ne, to je drugo pitanje, ali je činjenica da ovaj film publika ili mrzi ili obožava.

Krvavoga nema kina bez Kventina Tarantina
Od prvog kadra vam je jasno u kom pravcu ide Tarantino: špageti vestern estetika smeštena u ratnu Evropu, krupni planovi lica, čak i osvetljenje, boje, sve podseća na zlatne sedamdesete. Al ne lezi vraže, jer ovaj filmski kockar ima još nekoliko kečeva u rukavu (u stvari pet ili sedam viška), međutim on ih sve baca na sto. Kečevi su i američki ratni filmovi (Dirty dozen ali i Big Red One, bar ako je suditi po hektolitrima prolivene krvi i nebrojenim rascopanim lobanjama), uticaj Blacksploitationa iz sedamdesetih (setimo se legendarnog Shafta ali i afroameričkog vojnika koji tamani Nemce kao Prle, Tihi, Bata i Smoki zajedno u G.I. Bro) koji je, ovde pretvoren u Jewsploitation (nesrećno sklepani izraz koji se odomaćio u kritičara), postmodernistički postupak (da, da, tako je), honkonški akcioni, tarantinovski antitarantizam (stići ćemo i dotle), parodija na granici sa trešom (primer: epizoda Mikea Myersa, inače ovogodišnjeg dobitnika 'Zlatne maline' za najgori film, kao britanskog generala), omaži rediteljima (Pabstu, Kluzou, Šrederu), parodiranja, pretvaranje priče u bušno sito iz kojeg curi kao da ste ga gađali kratežom, nedoslednosti u istorijskim podacima koja je, kod američkih reditelja pogotovo, oduvek bila zaprepašćujuća. Čemu ti preterani kečevi? Da li je u pitanju razmetljivi pozerski trik, autorsko ludilo ili genijalna zamisao koju retko ko shvata?

Izbor teme ne čudi. Tarantino je uvek snimao filmove u kojima se sprovodi osveta potlačenih, poniženih i to na snažan, nemilosrdan, fetišistički način. Tako je sa osvetom izneverenog prijatelja, gangstera sa integritetom u Reservoir Dogsima, uništenog boksera u Pulp Fiction, sredovečne siromašne Afroamerikanke u Jackie Brown, ostavljene žene na ivici kliničke smrti u Kill Bill i bilo je logično da, sledeći svoju nit, dođe do najvećeg zločina u istoriji – nacističkog holokausta i shodno tome, najveće (u filmu), moguće osvete – odsecanja glave nacističke ratne zveri. U Prokletnicima je do maksimuma oslobođen rediteljev trejdmark – fetišizam nasilja (posebno obratiti pažnju na scenu u kojoj komandosi na najsitnije paramparčiće mecima seku Hitlerovo lice). Ovaj fetišizam kao i uvek kod Tarantina, dobija pravednički oreol ali ovaj put i jednu novu dimenziju – parodijsku te tako najcrnja moguća tema postaje razbibriga. Šta nam to u stvari Tarantino poručuje?

Savesti on nije čiste dok ne sredi sve naciste
Može se slobodno reći da je sve što je od zanatskih sredstava dotakao u ovom filmu, reditelj svesno oterao do ekstrema. Sve, naravno, osim sudbine progonjenih i jeziva scena u kojoj nacisti rešetaju jevrejsku porodicu sakrivenu ispod poda kuće to najbolje govori. Motivi osvetnika su jasni: uništiti neprijatelja i što pre okončati rat. No, sve ostalo je potpuna parodija: glupost nemačke vojske i imbecilnost vojnog vrha, njihova nesposobnost da obezbede sva ulazna vrata u dvoranu (gluplji su od onih Bulajićevih Nemaca za tri koplja), britanska arogancija koja ugrožava misiju, američko nasilno ponašanje (urezivanje svastika na čelo zlikovaca, skalpiranje, prosipanje mozga bejzbol palicom) i poznavanje italijanskog (urnebesni razgovor vođe komandosa, navodno 'Italijana' i Lande, poliglote koji govori italijanski kao da je odrastao u Rimu), parodiranje parodije Italijana kroz stereotipno ponašanje komandosa koji karikirano glume Italijane, likovi francuskih kolaboracionista...

Tarantinovski antitarantinizam je kruna svega, u predugim, verbalno bogatim, vrcavim ali ponekad i veoma zamornim scenama, u raspričanosti bez kraja i konca. Tu su i jarke boje, fetiš ženskog šminkanja uz glas Davida Bowieja  u numeri 'Cat People' (hir autora koji i ne mora biti u filmu), ničim izazvani rifovi na električnim gitarama, igranje sa strelicama koje označavaju aktere filma. Sve to bačeno na jednu gomilu jasno govori da je reditelj odlučio da okrene sve holivudske priče na tumbe, da poruči da je sve što se gleda, bilo smešno ili jezivo, danas postalo zabava i nije ništa drugo i više od toga. Ali u toj tarantinovskoj nepodnošljivoj preteranosti u kojoj i filmska traka postaje oružje i u velikoj eksploziji koja sve kruniše, kao da se oseća želja za stvaranjem novog početka. Nameće se pitanje, nakon što je kroz svoju viziju katarzičnog nasilja Tarantino afirmativnom destrukcijom stavio tačku na najveće svetsko zlo, šta je sledeće što mu preostaje? Gde će biti taj novi početak i da li je on moguć uopšte?

Aleksandar Novaković

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.