Utorak
09.06.2009.

Beton :: Petljanje i sva ministarkina lica




A+ A-

Prvi tekst je intriga, tek će nas njegov kraj prosvijetliti o kojem romanu i piscu je riječ. Piše Igor Ðorđević.


PETLJANJE
Književnost je velika tajna

Kada si pisac od imena i minulog rada, nemaš ti vremena da se zamajavaš sporednim stvarima, ti pišeš i nudiš čitaocima dela. Traže se knjige sa tvojim imenom na koricama i ti moraš da zadovoljiš i našu i inostranu publiku, zato joj na radost šalješ stranice i stranice svog teksta. Nemaš ti vremena da razvlačiš pisanje, da pokušaš da daš vremena knjizi da sazri. I u pravu si, nije knjiga koral pa da treba da stoji u pacu devet i po godina, da bi se od njega moglo gotoviti jelo. Ko još u našem vremenu ima devet i po godina, da bi mu rukopis stajao u fioci i osluškivao sud vremena i sud piščevih mena.

Književnost nije za idealizam amatera, ona je arena za profesionalce koji će žestokim pisanjem obradovati čitaoce, čujem kako viču renomirana imena srpske književnosti i srpske tekuće književne kritike. Samo zatrpavanjem tržišta novim pisanijama dolazi se do smisla književnog posla. U takvom smislenom poslu došli smo do situacije da se krajem kalendarske godine malo toga pamti od književnog rada u njoj, ili još preciznije rečeno: na kraju jednog godišnjeg doba ne spominje se šta je objavljeno na njegovom početku.

Tome u prilog ide knjiga koja počinje na numerisanoj stranici broj 13, a završava se na numerisanoj stranici 314. Sve vreme čitanja ima se utisak da je sve napisano između pomenutih stranica napisano samo da bi se ispunila belina hartije. Nijednog trenutka ne gubi se osećaj da se čita gomila stilskih vežbi koje su radili polaznici kursa kreativnog pisanja kojima je predavač zadao temu i nakon toga pokušao sve dobijene radove da uklopi u jednu šemu. Početni zadatak bio je napisati priču o dvoje ljudi koji se nalaze u tmini na nekom definisanom mestu i razgovaraju, u šta se utkaju fantastički i fantazmagorički elementi, predvidljivi u svojoj potrošivosti i istrošenosti. Tome vrhuni glavni motiv razgovora sa Bogom, koji je poenta i objedinjavajući catch svake pričice. Pritom je sve sećanje na sećanje, koje se uklapa u priču treće osobe koja je skrivena u mraku i koja se ne oglašava. Dvojac koji razgovara ne zna za nju i kasnije se oglašava zbunjen zbivanjem. I u sve to se uvede bakica u zelenom koja pripoveda o samoumorstvima i pokušajima samoubistva, o neuspesima i uspesima u tim aktima samouništenja, da bi sve to bilo utopljeno i utupljeno u trećem delu knjige u kome timovi i ekipe i klanovi i klubovi i odredi i ko zna šta još onih koji su defilovali u prethodnim poglavljima knjige bivaju mirni i predstavljeni još jednom da bi čitalac bio konačno sluđen i primoran da uništi samog sebe, odnosno izvrši atak na svoje biće i počini samoumorstvo. Na celu tu muku na scenu ušetaju bakica u zelenom i dekica u belom koji ponude nekima od likova da u kovčeg koji vuku sa sobom ostave ponešto. Odloženi predmet je vrhovna tajna koja se šapuće na uho. U tome je i prelomni momenat muke za čitaoca koji ne doznaje tu vrhovnu tajnu knjige. Ona ostaje skrivena za čitaoca, da bi i on čamio u tmini bunila u kojoj čami veliki broj likova knjige.

I ko se živ iskobeljao iz prethodnog osvrta na knjigu, malo sluđen i kivan što je gubio vreme na čitanje ovih reči, misliće šta li ovaj petlja i petlja i petlja u ovim redovima. E pa zamislite da neko nešto slično petlja i petlja i petlja na nekih tristotinjak stranica živog teksta. Taj će kada ih ispiše morati da na prvu stranu stavi odrednicu roman, da bi to tekstotvorenije predstavio svetu. Jer ne vredi da toliko stranica petljanja bude imenovano kao nešto drugo.

Nakon čitanja ovih petljanja mnogi će čitalac poželeti da digne ruku na sebe zbog uludo protraćenog vremena i muke probijanja kroz množinu stranica bestidno dosadnog teksta. Mnogi će svetski izdavači ponoviti uspeh prevoda najprevođenijeg pisca iz Srbije. I sve će biti u redu. Književni posao će se obavljati u predviđenom roku (što je i najvažnije u delatnosti pisanja) i sve će biti lepo i krasno.

Za kraj malo upozorenje: pazite se knjige Zorana Živkovića Esherove petlje (Geopoetika). O njoj i beše reč. Nakon nje bi mutavost... onemelost... kraj.


U svojoj kazališnoj kritici Goran Cvetković se bavio djelom jednog srpskog komediografskog klasika, Gospođom ministarkom Branislava Nušića, u redateljskoj obradi jedne regionalne redateljske veličine, Dušana Jovanovića a u izvođenju Slovenskog narodnog gledališča Nova Gorica i Gledališča Koper.


SVA MINISTARKINA LICA

Kad sam saznao da će selektorski tim Sterijinog Pozorja ići da gleda Nušića u režiji slavnog Dušana Jovanovića u Portorož, na slovenačkom primorju, sve sam uradio da me uključe u svoj tim da bih i ja gledao tu predstavu. Slovensko narodno gledališče iz Nove Gorice je prvo pozorište koje je posle raspada SFRJ došlo sa nekoliko predstava u Atelje 212 i u JDP i od tada u Beogradu gostuje skoro svake sezone. Od malog provincijskog pozorišta za desetak godina postalo je pravo evropsko pozorište – po repertoaru, po stilu igre, po ukusu koji se pažljivo neguje i po sve boljoj glumačkoj igri ansambla, stasalom u projektima koje je umetnički direktor, inače Beograđanin, Primož Bebler, vešto birao, od Atlantika do Petrograda. U tom pozorištu režirao je Dejan Mijač Maratonce Dušana Kovačevića, gde smo takođe upoznali i druge reditelje, Januša Kicu, Vita Taufera, Mateju Koležnik, Diega Di Breu. I kako onda da ne odem na Ministarku u režiji jednog Dušana Jovanovića koji od šezdesetih godina prošlog veka piše pozorišno i politički atraktivne komade i režira svuda po SFRJ, a u Sloveniji važi za nekrunisanog kralja pozorišta sigurno već dvadesetak godina. U Beogradu je režirao i Hamleta u JDP i Boru Ćosića u Ateljeu 212, ali je najbolje prošao sa Molijerom slavnog ruskog autora Bulgakova. Njegov politički i sarkastični pozorišni nerv u tom komadu je proradio da kraja. A i Nušićeva Ministarka imala je sve predznake, u sezoni sa jasnim i metaforičnim naslovom 'Odjuga', gde će se igrati i Ljubomir Simović i Goran Stefanovski, da omogući Dušanu Jovanoviću da napravi pozorišni halo!

KRIZA I POSRTANJA
Utoliko je razočarenje bilo veće kad sam video tu ispraznu i potpuno diletantsku predstavu koju nisam očekivao. Sem nešto jeftinih gegova i nekoliko šala koje duguje Nušiću i njegovom spisateljskom daru, Dušan Jovanović je mirno mogao i da ne dolazi na probe ovog komada. Verujem da bi glumci sami bolje izrežirali predstavu po tekstu Branislava Nušića a ne bi igrali ovaj katastrofalni galimatijas nemuštog i haotičnog scenskog „inferiorizma“, ako smem tako da nazovem ovaj stil igre koji nam je Dušan Jovanović prodao pod firmom pozorišne predstave. Kao da je hteo da pokaže kako se Nušić ne sme igrati. Njegovi glumci pravili su svoje likove kako je kome palo napamet: od sasvim realističkih, zeta Čede, trezvenog Radoša Bolčine, preko odlučnog da zadrži realitet male uloge i pozorišta, Iva Barišića, koji se borio za lik svoga Mileta iz Protokola, do potpuno ludačkog performera iz nekog nakaznog Monti Pajtonovskog cirkusa, Ujka Vase, mlađahnog i drčnog Gorazda Žilavca. Saša Pavček, gošća iz Ljubljane, kao Živka Ministarka igrala je bar deset likova, ako ne i dobrih dvadesetak. Kako koja scena ili kako koja situacija, eto ti nje u drugom stilu - od heroine do služinčeta, potištena – ponižena, ljutita – nadmena, herojski razobadana, kao Besni Orlando, pa zmijski ponizna i spremna za ujed. Vidi se da glumica ima dara i mogla bi da odigra i Živku Ministarku kako valja, da je samo bilo reditelja na sceni.

Nesrećni Dušan Jovanović nije ni pomislio da razreši Nušića. Bavio se, naročito u poznatim scenam grupne posete porodice, što se smatra gogoljevskim uzletom beogradskog komediografa, samo rasporedom ulazaka glumaca u salon gospođe Ministarke. Tu su se neki kilavi likovi sitno-realističkog prosedea motali po pozornici, pa nema ni metafore, ni ironije, ni komentara ili kritike društva, srbijanskog ili slovenačkog (evropskog). Ranije sam mislio da se Jovanović zapetljao sa Hamletom u Jugoslovenskom dramskom, da prosto nije imao vremena da smisli koncept pa je ređao Šekspirov tekst kao što je to nekad najdosadniji reditelj u Beogradu, profesor Hugo Klajn radio sa Ričardom Trećim i Mijom Aleksićem u Narodnom Pozorištu, ali vidim da Jovanović nikako da se sastane sa koncepcijom i stilom ni u Nušićevoj komediji. Teško je bilo gledati glumce koje znam iz mnogo, mnogo boljih predstava goriškog pozorišta, kako se batrgaju po sceni u Portorožu i izmamljuju pokoji osmeh jeftinim gegovima koje ni jagodinski diletanti više ne prodaju kao Nušićev humor. Ovo je bilo jedno žalosno pozorje gde smo se sreli sa jednom umornom veličinom slovenačkog pozorišta, znamenitim Dušanom Jovanovićem, kome više ništa ne polazi za rukom.
Vreme je da se trgne i razmisli o svemu. Ovako više ne ide.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.