Utorak
20.01.2009.

Beton :: Vučji jezik iskoni




A+ A-

Šta čini dobru knjigu ili po čemu je jedna knjiga vredna: upućuju li na tu vrednost književne nagrade, odnosno može li se ta vrednost detektovati u obrazloženjima književnih žirija? Ili, drugim rečima, kada čitate ili slušate saopštenja nekog žirija kojim nastoje da vas ubede da su nagradili najbolju knjigu, šta u tim rečima otkrivate: rutinu praznine, konvencionalni ritual, istinski analitički napor, ili, čak, neočekivanu stvaralačku igru u jeziku? Ovo poslednje posebno kada je reč o tumačenju i vrednovanju poezije, one koja ima mističko-metafizički prizvuk, koja koketira sa mitološkim i magijskim obrascima, sa dadaizmom ili verbo-voko-vizualizmom, recimo.

Ali šta ako se iza navodne metafizike krije etno-nacionalitika, a iza opskurnih i bizarnih kritičarskih sintagmi umesto pokušaja razumevanja i rasvetljavanja – kamufliranje opasnih ideja i nastavak ratnih pevanija drugim sredstvima?

O fenomenu žiri-diskursa za ovu priliku donosimo osobeno vedri detektivsko-leksikografski prilog Tomislava Markovića:

REČNIK PARAKNJIŽEVNIH TERMINA

Inflacija književnih nagrada, kojih u Srbiji ima više nego pisaca, neminovno je dovela do inflacije propratnih tekstova poznatih kao saopštenja ili obrazloženja žirija. Nesrećna okolnost da se javnosti moraju prezentovati kakvi-takvi razlozi zašto se nekoj knjizi daje prednost u odnosu na druge, stavlja u pogon sve intelektualne snage književnih giganata i mastodonata koji sede u žiriju, što dovodi do vrlo zanimljivih rezultata. Suprotno uvreženom mišljenju koje drži da su saopštenja žirija najsporednija stvar na svetu, čitanje ovog štiva pruža mnogo više zadovoljstva od čitanja većine nagrađenih knjiga. Nije u pitanju samo razlika u dužini teksta, kako bi zlobnici pomislili, već i specifična, u teoriji mahom nepoznata terminologija koja u sebi sadrži neslućeni humorni potencijal. Nepravedno zapostavljena, saopštenja žirija trunu u požutelim kompletima starih novina, zaboravljena u kulturnim rubrikama ili čame na Internet stranicama koje posećuje samo pokoji zalutali surfer-namernik. Ovo je mali pokušaj da se otrgnu od zaborava spisi koje nijedan pisac, iz sasvim razumljivih razloga, neće uvrstiti u svoja sabrana dela.

Dok pišu saopštenja za dodelu nagrada, članovima žirija popuštaju sve logičke stege, te daju svojoj razobručenoj imaginaciji na volju. Inventivnost književnih činovnika je najveća kod nagrada koje plediraju na kontinuitet sa srpskom srednjevekovnom kulturom. Sama pomisao na povelje, hrisovulje i zlatne krstove raspaljuje maštu književnih poslenika do usijanja. Kada se prenu iz paramističnog zanosa, kad zgasne stvaralački plam, činovnike hvata drhtavica od 'studeni savremenog sveta' (Slobodan Rakitić, povodom dodele Instelove nagrade za poeziju Dragomiru Brajkoviću), pa trče da nagrade pesnika koji im nudi spas od ledenog doba, pretežno u tradicionalnom obliku žara vekovnog ognjišta. Oduševljenje laureatom pretače se u nadahnuto obrazloženje koje vrvi od pradavnih počela tamnine, glasova iskoni, vučjih jezika, poigravanja srpskom sudbinom, žive srme duhovne starine i sličnih lutajućih aveti neupokojene srpske duhovnosti. Među kvalitetima koje poseduje književni tekst na najvećoj ceni je upravo srpska duhovnost. Stiče se utisak da piscu nikakva književna veština nije potrebna: ako je ponosni vlasnik duhovnosti srpske provenijencije automatski zaslužuje mesto u Panteonu. A što mu je nacionalni ponos prokrvljeniji, to mu je književni diskurs produhovljeniji. Tako se kali čelik arhaizovanog novogovora: krupnim rečima koje ništa ne znače. Da li je to baš tako? Pogledajmo kakva sve značenja mogu da se upišu u paraknjiževne termine koje su vredno skovali naši zatočnici posla književnog.


VUČJI JEZIK¹ - Originalan doprinos Mihajla Pantića (profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, književnog kritičara, antologičara, pisca..., prim. priređivača) poststrukturalizmu. Translingvalnim stanjima brujanja (Bart), romorenja (Fuko), lelujanja ili talasanja (opet Fuko) predsednik komisije za dodelu nacionalnih penzija pridružuje stanja zavijanja i urlikanja. Iz vučjeg jezika sevaju očnjaci žedni nepodobnih krvnih grupa. Vučji jezik, paradoksalno, najčešće zavija na biblijske teme. Ovaj veseli termin rodio se u glavi našeg novopečenog teoretičara kada je shvatio da žudnja za istrebljenjem drugih etničkih i konfesionalnih 'vrsta', inherentna Nogovoj poeziji, više priliči vukovima nego ljudima. Puzzle-maher se još nije pozabavio Vučićevim jezikom (Aleksandar Vučić, srpski pravaš, hard kor nacionalista; u novije vreme tokom posete Zagrebu, pokajnički obnarodovao svoju ljubav prema Krašovim bajaderama i dalmatinskim vinima, prim. priređivača). Videćemo šta li će tek tu da pronađe.

(¹ Mihajlo Pantić, u obrazloženju povodom dodeljivanja Vukove nagrade Nedremanom oku Rajka Petrova Noga)


GLAS ISKONI² - Termin koji se nadovezuje na teoriju Barbare Hernštajn Smit (Herrstein Smith) 'o lirskom iskazu kao o oponašanju kakva osobnoga govornog iskaza' (Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene književne teorije). Shodno tome, ovde se radi o jedinstvenom poduhvatu u celokupnoj istoriji poezije: sam iskon, prapočetak progovara lirskim glasom kroz stihove nagrađene pesnikinje. Pošto poezija Zlate Kocić koketira sa hrišćanskom teologijom, tumačenje po kome se iza glasa iskoni nalazi upravo Reč iz prvog stiha Jevanđelja po Jovanu, tj. drugo lice Svete Trojice, nije za odbacivanje. Međutim, skloniji sam mišljenju da iz njene poezije progovara ništavilo, u skladu sa hrišćanskom teorijom o stvaranju sveta ex nihilo, ni iz čega. A možda je ipak reč o najobičnijoj pesničkoj ništavnosti. Korifeji gluvog doba veruju da se ovaj glas prvi put javlja u pesmi 'Srpska se truba s Kosova čuje'. Ko ne razume trubu, ne razume srpsku poeziju. Ko čuje glas iskoni, taj je gluv za glas razuma. U svakom slučaju, sva tumačenja su potpuno proizvoljna, jer glas iskoni ne mogu da čuju čak ni apsolutni sluhisti.

(² Termin preuzet iz saopštenja žirija povodom dodele 'Žičke hrisovulje' Narodne biblioteke 'Stefan Prvovenčani' iz Kraljeva Zlati Kocić. Žiri je radio u sastavu: Dejan Aleksić, Miloš Milišić, Živorad Nedeljković, Goran Petrović i Dragan Hamović – predsednik / Danas, 2. 6. 2006)


PRADAVNA POČELA TAMNINE³ - Književni termin Bojane Stojanović Pantović (profesorke Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, prim. priređivača), skovan da bi čitaoce bacao na muke. Ona apodiktično tvrdi da poetska intuicija Aleka Vukadinovića 'doseže do pradavnih počela tamnine'. Protiv ovakvog argumenta prostodušni čitalac nema šta da kaže: pesnik čija intuicija dobacuje ovako daleko zaslužuje i Nobelovu, a nekmoli Desankinu nagradu. U nastojanju da odgonetnem značenje ove tajanstvene sintagme bila mi je neophodna pomoć Rečnika srpskohrvatskog književnog jezika. Rečniku je sve jasno: pradavni - koji je iz velike davnine, davni, iskonski; počelo - osnovna pramaterija, elemenat ili načelo po kome ko živi i radi, osnovno pravilo; tamnina - osobina, izgled onoga što je tamno, tamna boja, tama, mrak, pomrčina ili, u figurativnom značenju, zabit, zabačeni kraj, zaostala sredina. Kada ukrstimo navedena značenja možemo videti do čega zapravo doseže poetska intuicija Aleka Vukadinovića: do iskonskih načina po kojima živi i radi zabit; do osnovnih pramaterija pomrčine iz velike davnine; do osnovnih, iskonskih pravila zaostalih sredina; do davnih, osnovnih elemenata tamne boje... A možda je kritičarka mislila na nešto drugo, na pradavni početak tame, koji bi ovako pseudopoetski zakukuljen mogao da se odnosi na staru teološku temu o poreklu zla. Tada bi stvari bile za nijansu (tamnine) jasnije. Možda. Ali pradavno počelo (načelo po kome živi i radi) srpska književna, čaršijska tamnina nalaže da se jedno misli, drugo govori, treće piše, a četvrto radi. Držeći se tog načela, kritičari i kritičarke zdušno prave konfuziju na srpskoj sceni, vredno opslužujući stroj za pravljenje paraknjiževne magle.

(³ Termin Bojane Stojanović Pantović iz obrazloženja povodom dodele nagrade 'Desanka Maksimović' Aleku Vukadinoviću / Politika, 18. 5. 2006)

Kako se peva i (kritičarski) 'puca' u Hrvatskoj?
Do narednog Booksa-Betona, mislite o tome :)

* * *

Beogradski Beton književni je dodatak koji izlazi dvotjedno uz dnevne novine Danas, a ima i svoju internetsku stranicu www.elektrobeton.net. Nastao je kao reakcija na pomanjkanje prostora za objavu negativnih književnih kritika. Osim kritikom, Beton se bavi i preispitivanjem odnosa književnih djela i ideologija, prvenstveno jakog nacionalističkog diskursa.

Beton predstavlja jednu vrstu reakcije na cementiranu i zatvorenu scenu 'gde vrana vrani oči ne vadi'. On predstavlja pokušaj da se izbori pravo na slobodnu kritiku koja će uzdrmati učmalost sredine i pomoći da se konfigurira književna i kulturna scena u kojoj će svatko moći reći što misli da mu se veruje te da se na taj način, u tom pluralizmu pristupa stvori scena u kojoj se zna tko što zastupa, što bi u konačnici trebalo dovesti i do puno bolje književnosti.

Odbrane tekstove Betona čitajte svaki drugi utorak na Booksinom portalu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.