Četvrtak
06.09.2012.

Criticize this!: 'Čuvar obiteljske katedrale'




Extra_large_crkva
A+ A-

Mirko Marjanović, Čuvar obiteljske katedrale. Dobra knjiga, Sarajevo, 2011.

ON, MIRKO, SLAVKO I TUHAFLI VILAJET

Čuvar obiteljske katedrale je zbirka od dvanaest pripovedaka čija je radnja smeštena u vreme rata u Bosni i Hercegovini ili preciznije u vreme opsade Sarajeva. Objavljeno 2011. ovo je do sada poslednje delo autora Mirka Marjanovića.

Od prve do poslednje priče sadržaj događaja upućuje na potrebu pisca da opiše dinamiku vojnih dejstava, opsadu Sarajeva kao i mentalno stanje ljudi zatečenih na tom prostoru svojom ili tuđom voljom. Sve priče nam priča izvesni Igor, koji se spominje u poslednjoj, demistifikujućoj pripovetki. On, Igor je taj koji pripoveda, gleda i konstatuje, povremeno prepuštajući junacima da sami prenesu ono što znaju, ali do samog kraja ostaje dominantan njegov lični doživljaj i patos. Umoran od ratnih i posleratnih događanja u Sarajevu, Igor i dalje ostaje svestan da je svoj sarajevski dom i čitav grad smatrao porodičnom katedralom, a njegove stanovnike za članove porodice. Kako pisac navodi "ostao je u njemu sve vrijeme rata da bi bio uz nemoćne i slabije". Upravo u ovoj rečenici se može naći srž svih priča iz zbirke kao i osnovni motiv koncipiranja ovog sižea. Može se pretpostaviti da je Igor sam autor koji pokušava da obiteljsku katedralu očuva na jedan imaginaran i metafizički način, takoreći jedinim mogućim putem koji adekvatno korespondira sa apstraktnošću zamisli da je čitav jedan grad njegova porodica. Do ovog zaključka se može doći ako se baci makar i letimični pogled na uredno sklopljenu biografiju na kraju knjige, gde se čak navode i dve godine autorovog studiranja prava, kao i uredni sažetak njegovog profesionalnog delanja. No, kako se ne bismo otisnuli tim klizavim pozitivitičkim putem, ostanimo u okviru samog teksta i njegovog značenja.

Tri motiva predstavljaju okosnicu događaja Marjanovićeve zbirke: glorifikacija žrtava, osećaj nemoći i posleratna psihoza. Ova tri motiva se poklapaju sa pričama zbirke, tačnije sa prvom 'Majka je srećom promenila svoj dom', središnjom, po kojoj je dat i naslov, kao i sa već pomenutom poslednjom pričom o Igoru. Umetanje svojih reči i stavova u usta petogodišnje Ivane prepreden je pokušaj autora da dvostruko apostrofira gotovo 'vestern' kolorizaciju diskursa i stvarnosti u pripovetkama. Podela je šematska: sa jedne strane su četnici, brđani, oni, a naspram njih nevino dete koje naučenim kodom iskazuje svoj infantilni, ali i neokaljani odnos prema drugoj strani. Prikazivanjem nevinih ljudi, visoko moralnih i vrlih ('Vrećica drva'), postaje jasna intencija Marjanovića da crno-belom tehnikom (dobro-zlo) podvuče diskrepanciju između zaraćenih strana i jaz između divljaka i ljudi. U pokušaju eksplicitnog naglašavanja tih razlika, autor je uspeo da istakne nehotice i tautologiju celokupnog postupka opisivanja jer naposletku divljačko bombardovanje nevinih ljudi je samo po sebi neprihvatljiv i radikalno necivilizovan čin i bez isticanja bezgrešnosti ljudi koji su napadnuti. Međutim, insistiranjem na bezuslovnoj i kompletnoj čistoti, nedužnosti, bezazlenosti i besprekornosti autorovih protagonista postiže se samo redundatnost u opisima i nepromišljenost u prikazivanju ljudi koji su tamo živeli sa svojim realnim osobinama i pre brutalnog napada. U toj, uslovno rečeno, situaciji apoteoze nevinih po kojima se prosipaju bombe sa brda, Marjanović insistira na specifičnim imenima jednog etnosa (hrvatskog) čime utvrđuje svoju pripadnost ugroženoj strani. Gotovo da nema priče u kojoj se i pored Bosne kao mesta događaja ne spominje direktno ili indirektno Hrvatska. Pored pažljivo izabranih imena upadljivo je i povremeno insistiranje na dijalektu u konverzaciji protagonista, pa se katkad čini da je kȏd sporazumevanja bliži nekim sredinama u Hrvatskoj nego u Bosni.

U opisima i glorifikacijama provlači se osećaj nemogućnosti da se utiče na tok događaja. To je nit koja prožima čitav tekst i jedan je od glavnih motiva u izuzetno simptomatičnoj priči 'San'. Bezizlaznost situacije autor pokušava da nam prikaže kroz susret sa smrću u podsvesti jednog junaka, gde postaje jasno da je čak i smrt jedan od mogućih izlaza iz beznađa u kojoj se protagonisti nalaze. Ovim se potcrtava da je i bezosećajnost smrti prihvatljivije rešenje od sudara sa osećajem nadmoći onih sa brda i osećaja nemoći onih koji su ispod njega.

Rat se u Marjanovićevom diskursu ne zaustavlja krajem fizičkog razaranja koji je saglasan datumom zvaničnog svršetka istog. Potrebom da se istaknu činjenice kako su se u posleratnim sredinama uspuzali lopovi i secikese, a filozofi i pisci (onima kojima puška ne stoji dobro) ostali u imaginarnom rovu prepiranja sa svojom savešću punom ratnih krhotina, otvara se jedna nova dimenzija zbirke. Na mala vrata, gotovo stidljivo, ali sa jasnom namerom ubačen je Andrić, koji pored generalnog stanja društva ostaje vezivno tkivo među stranama u sukobu. Putem metafore hrvatskog pisca koji je prigrlio srpstvo i naposletku se upokojio u urni napravljenoj od bosanske zemlje dolazimo do utiska da je autor katedralom nazvao bogomolju u koju mogu ući i 'crni' i 'beli', i oni kojima je to džamija ili crkva.

Svojom jasnom pristrasnošću, nepotrebnom glorifikacijom i insistiranjem na razlikama Marjanović je svoju zbirku udaljio od književno-umetničkog dela. Tehnikom rigidnog sagledavanja narativnih stvarnosti i uvođenjem patetične metafore u obliku urne Ive Andrića autor je konstruisao jedno posve neiventivno delo, koje se pre može svrstati u korpus dnevničkih zapisa ratnih događaja.

Rat u svim svojim agregatnim oblicima postao je differentia specifica savremene bosanske književnosti. U tom kontekstu ni Marjanovićeva zbirka priča ne izlazi iz čvrstog okvira posleratne bosanske književnosti i tematike kojom se bavi većina autora koji žive i stvaraju na teritoriji BiH. Kako i sam kaže: "Opasno je disati, jer zrak već miriše barutom u Bosni... a još opasnije ne misliti i zavaravati se da je sve to prolazno". Nakon rata nastavio je da živi povampireni odraz psihoze razaranja, koji nikako da se privede kraju kraja. Postavlja se pitanje da li je vreme da se na ovaj ratni, divergentan odnos prema zbilji i sudbinama stavi i 'točka i tačka'?

Piše: Dalibor Plečić
Foto: Genial23 (flickr)

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.

Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.