Četvrtak
06.12.2012.

Criticize this!: 'Kroz glavu'




Extra_large_ognjiste
A+ A-

Igor Marojević, Kroz glavu (Dosije, Beograd, 2012.)

KROZ GLAVU I BRADU JAVAŠLUKA

U izdanju beogradske izdavačke kuće Dosije pojavila knjiga eseja Kroz glavu savremenog srpskog pisca Igora Marojevića. Kroz glavu je izvestan odabir najmarkantnijih Marojevićevih eseja koji se pojavljuju nakon romana Majčina ruka posvećenog multietničkoj ljubavi Srbina i Nemice i stradanju Nemaca u Vojvodini od 1944. do 1948. godine. Roman je pokrenuo polemiku u javnosti i čitav niz etiketa koje su Marojevića karakterisale kao veleizdajnika ili pak kao odvažnog pisca koji se latio škakljive teme.

Prošlo je skoro 44 godina od objavljivanja kultnog teksta Filozofije palanke Radomira Konstantinovića a da se tekst nije pomerio sa tačke značajnosti na kojoj je bio u tom razdoblju. Pored sporadičnih pokušaja sličnih analiza čini se da se nije pojavila slična dijagnoza kulturnog i socijalnog miljea naroda sa ovih prostora, mentaliteta, ideološke podloge i navika. "Ideal čistog siromaštva, duh plemena u agoniji, banalnost kao prvo načelo ništavila", samo su neki od sadržajnih niti koje spajaju jednu od najtemeljitijih štiva i analiza iz postmodernizma sa ovih prostora. Svakako bez namere da se ovde upoređuje tekst Marojevića sa tekstom Konstantinovića, samo ćemo apostrofirati nameru autora da putem ogleda pokuša da predstavi svoje viđenje kulture i društva u kome živi, a da pritom taj pogled (kako to obično ovde biva) ne bude puki nacionalni pamflet sa jeftinim i odveć prevaziđenim patriotsko-emocionalno-patetičnim patosom.

Knjiga Kroz glavu sastavljena je od uvodnog plus dvadeset i devet eseja u pokušaju autora da načini presek i kritičku analizu društva, društvenih odnosa i kulture u tranzicionoj Srbiji, koja je na izvestan način postala sociološki fenomen, gde prelaz (tranzicija) iz jednog društvenog uređanja u drugo traje toliko dugo da je postalo uređenje samo po sebi. Srbija, zemlja koja živi 'hibridnu zbilju', gde se meša savremena semiotika zapadnog diskursa sa brojnim 'arhaičnim gestovima' jeste svojevrsni izuzetak istočnoevropskih tranzicija. Takvim svojim apsurdnim i ponekad groteskinim slojevima realnosti nudi fertilno tle za izniklu samokritiku. Međutim, takva samokritika nije česta, naprotiv, ugrožena je kao ugrožena vrsta, pa je stoga Marojević značajni činilac u toj potrazi za istinom. Marojević u svojim esejima jasno stavlja do znanja da su njegove reči orijentisane kroz lično iskustvo iliti lična iskustva (mišljenja sa tuđih blogova, srpskih i okolnih). Premda je uvek teško i škakljivo govoriti o kolektivnim iskustvima i stavovima, a osobito svesti, utisak je da postoji jedna skupina mislioca, pisaca, umetnika, kulturnih delatnika koji zaziru od verbalizovanja svakodnevnih utisaka i stavova koji su isuviše često puni državne, nacionalne ili kakve god kolektivne samokritike. Naspram njih mali je broj onih koji pokušavaju da iznesu svoje stajalište, prirodno krećući od svojih ličnih iskustava, od svoje vlasitite tačke gledišta. Marojević je u svom socioknjiževnom eseju ili esejima krenuo od svoje upućenosti/neupućenosti, od svog pasivnog ili aktivnog učešća u određenim događajima ili u društvenom kontekstu generalno. Na tom esejističkom putu, autor je ponudio svoje viđenje o duši naroda, nasilju, o jeziku, bolu, ponosu, o piscima, vicevima, parodijama, cinizmu u srpskom društvu i okarakterisao domaći javni diskurs kao 'javašluk', reč koja označava sporo i nesavesno obavljanje svoje dužnosti; neurednost, površnost. U tom ličnom pokušaju ogoljavanja čaure u kojoj smo se svi ovde nelagodno ušuškali, u kritici 'javašluka' autor je, čini se, ipak ostao 'javašan' odnosno površan. Mi ćemo se ovde zadržati na dva detalja koja paraju misli čitaocu koji pokušava da temeljito posveti ovom štivu. To bi bili segmenti najbliži samom autoru, odeljci ili ogledi o piscima i jeziku.

Marojević je u svom poglavlju 'Pisci' na izuzetan način opisao savremenog srpskog pisca (može se slobodno reći post-jugoslovenskog) kao po svoj prilici poželjno neobrazovanog, književnika koji se trudi da ugađa starinskim stereotipima itd. Međutim, u stvaranju lokalnog duha vremena ti pisci su se držali 'opstojnosti usmenaštva' kao jedne od bitnih karakteristika 21. veka u Srbiji. Tu nailazimo na 'javašluk' autora kada u nabrajanju kamena temeljaca domaće književnosti spominje Boru Stankovića kao autora 'prototurbo-folk štiva' (str. 40). I pored toga što se zaista 'usmenjaštvo' duboko urezalo u diskurs savremene književnosti na ovim prostorima, koja je povrh svega kontaminirana nacionalnim, patriotskim i tradicionalističkim obeležjima, ipak eklatantna je površna karakterizacija pisca koji se bavio sasvim drugim društvenim fenomenima i psihologijama koje proističu iz patrijahalnog miljea na prelasku u moderno doba. Očito je Marojevićevo neudubljivanje u društveni kontekst o kojem je Stanković pisao, koji može zbuniti jedino srednjoškolca kome je poslednje zvono petkom katarzični put ka kvazi-slobodi, ali ne i pisca koji se uhvatio seriozne rabote kao što je sproveđenje analize poput ove. Autor je dalje vrlo neargumentovano uspeo da uporedi Tomasa Pinčona i Vuka Karadžića na način na koji se može uporediti doslovno bilo koju dvojicu kulturnih delatnika u svetu i vremenu. S druge strane, "posvemašniju značenjsku redukciju i strukturnu kičerajsku šarolikost" jezika koji koristimo autor je obogatio sa nekoliko leksičkih rešenja kao što su: 'skandalmejkerski', 'rivajvl', 'surevnjovost'. Ovakvim lingvističkim rešenjima autor se direktno okliznuo na ono što je pokušao kritikovati – stanje jezika u savremenoj kulturi.

Kroz glavu je skup nedosadnih (usled aktuelnosti) i nedoslednih (usled paušalnosti) tekstova, takođe i tekstova koji su pokazali da se suptilna analiza društva u kome živimo ne može napraviti bez elementarne i konsekventne filozofije i razumevanja svih slojeva kulture i subkultura. Marojević nije povikao "Čujte Srbi", ali je potrošio svoj okvir štampanih metaka na samu srž i glavu, uspeo da je da napravi ulazne rane, ali se čini da su meci ostali unutra da rđaju zajedno sa ostalim metalima i metanima društva.

Piše: Dalibor Plečić

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.

Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.