Utorak
03.09.2019.

Kako pisati o ljubavi?

naslov knjige Suha palma autor Rade Jarak
izdavač V.B.Z. godina izdanja 2018



Extra_large_canva_-_hear_shape_book_paper
A+ A-

Kako se danas piše ljubavni roman velik poput Pasternakovog Doktora Živaga ili Lorensovog Ljubavnika Ledi Četerli? Da li je to uopšte moguće u vreme kad je ljubav "samo riječ i ništa više", odnosno u doba cinizma i ironije, društvenih mreža i pornografizacije svega čega se ljudska vrsta dotakla? Kako izraziti kompleksne osećaje danas kad je naš emotivni život sveden na emotikone, znakove koji ne dopuštaju nijanse, valere, paradokse i oksimorone, sve ono sažeto u Katulovom odi et amo? A s druge strane, ako se o njoj ne piše, da li ona postoji? Postoji li ona izvan jezika? Koja je hemijska formula ljubavi? Moguće je da je zapravo i nema, da smo se kao vrsta obezljubavili, da smo zauvek izgubljeni svako na svom pustom ostrvu bez nade u komunikaciju, odnosno potpunost komunikacije, njen apsolut koji bi ljubav trebalo da predstavlja.

Rade Jarak, pisac i likovni umetnik prošle je godine objavio roman Suha palma koji nosi podnaslov Ljubavni roman za odrasle (životne uloge, karakteri, pogrešne uloge). Ovo pretpostavlja nekoliko nivoa tumačenja i značenja – da ljubav razlikuje životna doba, da je ona moguća i u trenucima kada više nismo šiparice i šiparci, da se životne uloge razlikuju od karaktera, kao i da je moguće igrati pogrešnu ulogu čitavog života. Pretpostavljam da je većina starijih od trideset godina svesna kompleksnosti i istinitosti Jarkovog podnaslova, kao i da je nada da neće ostati suhe palme nešto što ih tera da idu dalje, da žive dalje, da se i dalje nadaju. Zapravo, to je nešto najprirodnije na svetu. I, treba li dodati, najlepše.

Međutim, pitanje o postojanju ljubavi izvan jezika je suštinsko. Naime, naš jezik, pritom ne mislim na bhsc, već na ono što je De Sosir zvao langue, o emocijama govori u metaforama koje, kao što vrlo dobro znamo, često sakrivaju mnogo više nego što otkrivaju, koje zapravo stvaraju predstave o ljubavi koje mi kroz usvajanje učimo. Ontološki status ljubavi nije opipljiv. Ljubav se ne manifestuje kao smeh ili suze, ali se isto tako kaže da je nju, poput kašlja teško sakriti. Ipak, ako neko kaže da voli, moramo mu/joj verovati na reč jer drugih dokaza nema. Nije mu/joj izrastao rog ili treće oko, nije pocrveneo ili pozeleneo, fizički osobe koje vole mahom ostaju iste. Rečju, emociju koju neko oseća prepoznajemo kao takvu samo kroz jezik, ona je asertivna, voleti znači reći da volim. Ipak, njen opis postoji kroz vekovnu tradiciju literature. Ova činjenica predstavlja priličan problem za pisce i spisateljice, u tolikoj meri čak da se veoma često oni odlučuju za neku vrstu otklona od ove istorijski prilično izrabljene teme. U tom smislu Radetu Jarku treba odati svako priznanje što je hrabro uronio u ljubavni roman za odrasle, što se porvao s temom i što je, naposletku, to učinio najčestitije moguće, premda ne u svakom od segmenata romana jednako uverljivo.

Roman je ispričan u šest poglavlja od kojih je svako vezano za specifično vreme i mesto i na taj način ona čine delove slagalice koja se čitaocu razjašnjava gotovo na samom kraju iako se ne radi o romanu s ključem, nego o potrebi da se, kao u klasičnom ljubavnom romanu, radnja zatvori, da se dovede do svog kraja, trenutka kada je svaki tok zaustavljen i ona više nema kud. Ovaj ustupak žanru, posebno na na kraju druge decenije dvadeset prvog stoleća može da se učini suvišnim, konvencionalnim, ali je potpuno opravdan narativom. Štaviše, da je autor ostavio rukavce priče da slobodno vrludaju po sopstvenom nahođenju, to bi delovalo veštački, kao ustupak vremenu, kao preterano intelektualiziranje, rečju kao fol.

Upravo je pojam intelektualiziranja ili preterane, odnosno dodatne estetizacije jako bitan za ovaj roman. U vremenu u kojem živimo ljudi zaboravljaju na radost pripovedanja, stalno se vraćaju na "kako" reći umesto onog "šta" reći. Naravno, ne želim da zvučim naivno – književnost ne bi postojala bez "kako", štaviše to ju je i menjalo i s promenom upravo tog "kako" je napredovala, međutim od silnog obraćanja pažnje na formu i stil, često se zaboravilo na priču, dobru i sočnu, na avanturu, na ljubav, intrigu, prevaru, putovanje i sve ono što je zapravo uzbuđivalo čitaoce kroz vekove i vekove postojanja literature. Upravo na ovome insistira Rade Jarak.

Roman počinje naizgled gotovom stvari: Marija i Uroš samo što se nisu venčali, odlaze s prijateljima na kupanje na Lokrum, čuveno dubrovačko ostrvo, ali tamo momak nestaje. Svi ga traže, ipak on kao da je u zemlju ili more propao. Odavde će se roman širiti ka Parizu, Buenos Ajresu, ponovo Dubrovniku, Bukureštu, Rijeci, Sent Luisu, Trstu, Pireju, brojnim gradovima i regijama, obuhvatajući zapravo čitav jedan odrasli život, period od dvadesetak godina kada su junaci koji narativni svet nastanjuju puni života i mogućnosti. Kad se te mogućnosti iscrpe, odnosno kad se smanje na razumnu, neminovno životom određenu meru, narativ se okončava.

Fabulacija i konfabulacija svakako su izvor književnosti i njena radost, međutim ima kod Jarka i delova teksta koji su prosto suvišni, koji štrče i na izvestan način kao da su ugrađeni u tekst bez jasnih analogija ili paralela. Na primer, lik Alejandre, a posebno dramski tekst koji je ona napisala i koji se u potpunosti unosi u narativ, deluju potpuno nemotivisano. Jasno je da bez nje nema romana, odnosno da bi, u slučaju da se, da se tako izrazim Alejandra kompleks iz teksta izbaci, u sižejnom smislu ostali na nivou tek nešto duže pripovetke, moguće novele, ipak nije jasno šta se njegovim uveđenjem u narativ postiglo. On ne funkcioniše ni kao Marijin psihološki portret, odnosno njegova dopuna, niti kao komentar na njenu ljubavnu vezu s Urošem. Jedino što se može naći kao zajednički imenitelj obema vezama jesu problematični identiteti ljubavnika. Zapravo, ako se posmatra roman u celini, jedino Marija ima koliko toliko stabilan identitet, ali je zbog toga ona na izvestan način ugrožena. Drugim rečima, ona je pasivizirana, njoj se stvari događaju i u Dubrovniku, i u Parizu, i u Buenos Ajresu, a trenutak kada konačno pokaže incijativu označava i kraj romana. Marijino hvatanje ukoštac sa sudbinom moglo bi da bude predmet drugog romana, ali ne i Suhe palme.

Pomenuta pasivizacija glavne junakinje ne dolazi od toga što je ona žena ili ne samo od toga, niti ima direktne veze s rodnim ulogama, premda bi takav zaključak mogao da bude uzveden s obzirom na dinamiku autor-pripovedač-narativ. Njena trpeljivost zapravo dolazi od suštinske začuđenosti pred svetom, od neke vrste neverice da se stvari koje se njoj događaju, zaista događaju. Kao da se Marija neprekidno nalazi u čudu. Na momente ovaka pristup protagonistkinji nervira. Kao da je marioneta koja nema svoje ja, kao da se nije pobunila protiv sveta i tvorca, već čeka da joj se stvari dogode. Dešavanje na Lokrumu presudno je uticalo na njen život i zauvek ga obeležilo. Jedna (ljubavna) tragedija otpočela je niz sličnih – otvorila je put svim narednim koje zapravo i nisu bile brojne, štaviše. Da li je ovaj fatalistički niz morao da bude prekinut na način na koji se prekinuo, verovatno da jeste.

Da je Rade Jarak uspevao povremeno da zastane, da pusti Mariju da predahne, da uspori, makar malo, preletanje vremena i prostora, dobili bismo sasvim drugačiji narativ, nabijen sasvim različitom dramaturgijom koja mu nije svojstvena. Njegov rukopis je upravo ovakav – brz i setan, kao da se junaci ne zaustavljaju u životu nego puštaju da ih njegova bujica nosi. U tom smislu je kraj Suhe palme možda atipičan za poetiku Radeta Jarka i postoji nada da će njegovo pisanje otvoriti ka drugim i drugačijim horizontima.

Rade Jarak u Suhoj palmi svakako nije postavio novi model za pisanje "velikih ljubavnih romana", najpre zato što je to nemoguće i kad se uzme u obzir tradicija u kojoj su stvarali pomenuti Lorens i Pasternak, ali i kad se promisli pozicija književnosti danas. Međutim, on je ipak povratio veru u žanr koji je nažalost zagađen trivijalnim romanima koji se izdaju za ljubavne, a koje pišu svi od naših voditeljki do lajfkoučeva, od fudbalera do menadžerki, od manekenki do influensera različitih vrsta. Drugim rečima moguće je napisati ljubavni roman za odrasle, ali je to moguće učiniti bolje od Suhe palme.

Foto: izvor.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.