Preispitivanje

Ni dana bez retka je naslov knjige raznovrsnih tekstova Jurija Oleše, nekada smatranog za jednog od najvećih ruskih pisaca dvadesetog veka dok ga sada uglavnom prekriva prašina književnog zaborava. Iz te fine, guste prašine samo delimično izviruje njegova bajkolika knjiga Tri debeljka koju još uvek imam negde u svojoj biblioteci i u kojoj sam nekada davno uživao, iako ništa od njenog sadržaja više ne pamtim.

Ne pamtim ni sadržaj knjige Ni dana bez retka, odnosno pamtim jedino taj naslov od kojeg sam, mnogo godina kasnije, napravio osnov moje spisateljske poetike. Za razliku od Oleše, ja sam sebi postavio zahtev da ispisujem jednu celu stranicu svakog dana. Dakle, ni dana bez jedne stranice, s tim što se to odnosilo samo na pisanje romana. 

Kada bih počeo da pišem novi roman, onda sam ispisivao jednu stranu svakog dana (izuzev kada sam bio na putu). Pisanje priča i raznih tekstova, kao i moj prevodilački rad, nisu ulazili u tu kvotu. Drugim rečima, dešavalo se nekih dana da proizvedem desetak (pa i više) stranica raznog književnog materijala: deo romana, deo ili celu kratku priču, tri do pet stranica prevoda nekog teksta, ponekad čak nekoliko stihova.

Sada se pitam da li je ta spisateljska strategija bila najbolja za mene? Pomišljam ponekad da je sve trebalo drugačije uraditi i da bi za pisanje bilo bolje da se dogodi onda kada ono samo poželi, a ne da ga primoravamo da radi onda kada mu se ne radi. Niko ne voli da radi onda kada mu se ne radi. Zašto bi nenapisane rečenice morale stalno da žive životom punim strepnje i uzdaha, u neizvesnosti da li će ih mali duh kreativnosti izazvati na megdan? 

Pisanje bi trebalo da bude neka vrsta elegantnog suočavanja jezika sa samim sobom, lišeno bilo kakvog napora. Misao koja postaje govor. Nagoveštaj koji postaje tvrdnja. Osećanje koje se pretvara u rečenicu. 

Pisanje bi trebalo da bude tanano udvaranje samom sebi, odnosno, svom imaginarnom dvojniku koji te netremice posmatra iz svakog ogledala, sve dok se reči udvaranja ne pretvore u iskaz ljubavi, u obećanje strasti.

Pisanje bi trebalo da bude poput provlačenja kroz polje čičkova, na koja se kači sve što nije potrebno u činu pisanja, tako da kada se okreneš, vidiš trag sastavljen od otpada i nevažnosti.

Pisanje bi trebalo da bude potraga za srodnošću i strogoćom: učenje nauka o tome šta treba sačuvati a šta odbaciti, iza čega se sakriti i u šta se pretvoriti, šta biti a šta ne biti.

I napokon: pisanje bi trebalo da bude potraga za tišinom, za činom pretvaranja napisanog u nenapisano, u ono što govori onome koji to čita, ali ne jezikom već samim smislom, samim svojim bićem, samim činom svoga postojanja.

I na samom kraju: pisanje je osvajanje slobode.

Da, o da.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.