Šta mi se događa

Stisnut između dva sindroma, tačnije rečeno: između jednog 'post' i jednog 'pre' sindroma, pisac se oseća kao krpa, dok mu na pamet padaju samo fragmenti stihova Džonija Štulića kao, na primer, "da otkačim i to je sve.” No teško je boriti se protiv dva sindroma, pogotovo kada je jedan od njih postsindrom nakon boravka u Veneciji, dok se drugi odnosi na period uoči Sajma knjiga u Beogadu. 

Postvenecijski sindrom manifestuje se na razne načine, posebno u obliku zvučnih halucinacija. Naime, umesto prirodnih šumova – brujanje frižidera, kovitlanje kipuće vode, cvrčanje ulja – čoveku se čini da čuje fragmente raznih muzičkih dela. Gondolijerski repertoar se sastoji samo od italijanskih kancona i velikih hitova sa festivala u San Remu, što je, u stvari, u piscu probudilo mnoge uspomene za koje je bio uveren da više ne postoje. Naravno, nećemo ovde previše o uspomenama, jer to je kao da živimo unazad, a pravi život se sastoji isključivo u kretanju napred, to je bar dobro poznato. 

Nego, šta je bilo sa drugim sindromom, onim u Beogradu? O, taj sindrom počinje intenzivnim preispitivanjima onoga što je autor uradio u periodu između dva sajma, toliko detaljnim i naglašenim da se autoru na kraju zgadi pomisao na samog sebe. Uvek je tako kada se pisac priprema za bliži kontakt sa svojim čitaocima i ostalom publikom, kada, drugim rečima, treba da glumi samog sebe u obliku u kojem ga čitaoci doživljavaju.

Pisac ne zna kako drugi pisci gledaju na to, u stvari, baš ga briga kako oni gledaju na to. Svaki čovek je jedinstveni primerak svoga roda, pa zašto takvi onda ne bili i pisci? Neki osećaju da doista imaju svog dvojnika, da je zapravo svaki od njih doktor Džekil i mister Hajd. 

Pa, onda, hajde, budi pametan pa odluči šta ćeš obući kada kreneš na Sajam knjiga i šta ćeš tamo svući ukoliko to od tebe zatraže tvoji čitaoci, kojima si ionako već sve do sada dao, ali oni hoće još i spremni su da daju sve od sebe da bi uzeli sve od tebe, pa ti sada vidi šta ti bolje paše ili šta ti više prija, čak ni onda kada ti ništa ne prija, kada bi dao sve što imaš da ne budeš onaj koji ovo piše, a ipak nastavljaš da pišeš dalje jer si povodljiv i nikada nisi znao šta doista hoćeš ili šta doista nećeš, već si dopuštao da se stvari rešavaju same od sebe, kao što se ova kolumna napisala sama od sebe, što je rešenje koje se ne dopada ni tebi ni meni , ni njima svima, a i sama kolumna nije zadovoljna. Eno je, čuči u ćošku i ne izgleda baš najsrećnija.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.