Uvod u Dnevnik

Nisam pomišljao da bi to moglo tako teško da ide. Koliko uostalom treba vremena da bi se napisala jedna kolumna? Možeš uvek da pišeš o tome kako nisi mogao da pišeš, teši me postmodernista u meni, ali pomalo me stid da se služim tom proverenom taktikom. 

Na moje iznenađenje postmodernisti se ovog puta pridružuje realistički pisac u meni. Otkud sada realista u mom telu? Oduvek sam mislio da sam sve realiste do kraja zgnječio i zakopao u duboku jamu, ali očigledno sam se preračunao u pogledu njihove izdržljivosti. Obnavljaju se realisti kao jato feniksa, to je sve što mogu da kažem. 

Međutim, oni su ovog puta u pravu, jer dnevnik je mera realnosti i ne mogu uopšte da zamislim kako bi izgledao postmodernistički dnevnik. To bi, slutim, izgledalo kao zapisi nekog shizofrenog autora, kao zabeleške osobe koja nije sigurna gde je kapija koja je vodi iz jednog u drugi svet. 

Stoga počinjem oprezno, evo ovako…

"Moraš verovati ljudima” ponavljala je moja majka, "moraš im verovati.”

"I živima?”

"I živima i mrtvima”, odgovarala je majka. "Svima.”

I tako je to trajalo godinama, sve dok otac nije otišao u penziju. Tada me je on uzeo u svoje ruke, tačnije rečeno u svoje noge, jer smo svakog dana odlazili u beskrajne šetnje, od jednog do drugog kraja Zemuna i nazad. Uglavnom smo bili sami, dva illi tri puta sa nama je išla i moja sestra, a ponekad bi nam se pridružio neko od onih koji su pre nas stigli na kej.

Čitaoci će u prehodnim rečenicama možda prepoznati zvuk ili ton prisutan u mojim prvim knjigama kratkih priča. Prepoznaće nešto što bi se moglo definisati kao moj stil ili bar kao deo mog stila, budući da je jedna od odlika moga stila zapravo bilo stalno menjanje: "Menjati se a ostati isti", kako je neko još odavno napisao o mojoj prozi.

Ali, da li je to tačno? Da li je tačno da se pisac menja od knjige do knjige ili da, ipak, ostaje trajno isti, možda malo izoštreniji? Ali, zašto samo pisci, zar se to ne odnosi na svakog od nas? Nije li gospodin Kojner, junak mnogih Brehtovih malih priča, kada ga je neko sreo posle dugog odsustva i rekao mu da se uopšte nije promenio, nije lli on tada uspeo da izusti samo jedno "O!" i potom naglo prebledeo?

Drugim rečima: ako negde odemo i dugo nas nema, i onda se vratimo kući, u svoj grad i ulicu, u svoju višespratnicu, da li treba da se obradujemo kada nas ljudi prepoznaju ili da se smrknemo što više ne vide ko smo? 

Ta dilema je ista – pomislio sam nedavno, dok sam pisao pogovor za novo izdanje Nevidljivog čoveka britanskog autora H.Dž.Velsa – onoj dilemi u kojoj se zateknemo kada nas neko, sasvim bezazleno, upita da li bismo voleli da budemo nevidljivi. Pitanje je bezazleno, poput mnogih drugih naizgled jednostavnih pitanja na koja se ne može jednostavno odgovoriti, već se moraju praviti zamršene konstrukcije koje nas vode dalje u nova pitanja i dileme. 

Od takvih pitanja najpoznatije je ono banalno 'Kako ste?' na koje odgovaramo još banalnijim odgovorima 'Dobro' ili 'Tako-tako' ili 'Kako se uzme' ili 'Ne dam se', jer kada bismo stvarno pokušali da odgovorimo na njih, onda našoj priči ne bi bilo kraja. I tako nastavljamo da lažemo druge, sebe i sve ostale, i radićemo to sve dok još budemo imali reči i daha. A onda, posle toga, ionako ništa više neće biti važno. Ostaje nam jedino ćutanje, i to je sve.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.